Битка на Косову-Бој на Косову

    Share
    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Emperor taj Sre 20 Maj 2009, 20:32

    У самоме почетку Турски упади се нису много осећали јер се они и иначе нису сувише залетали у дубину кнежеве државе знајући да је за сада ово ипак сувише тврд орах за њих. Први већи сукоб десио се током 1381. године када су кнежеви властелини Цреп Вукославић и Витомир успели да на Дубравници (код Параћина) разбију један Турски пљачкашки одред. Но, то није био сукоб неког озбиљнијег значаја јер се радило о некој Турској пљачкашкој групи (и то не посебно великој) која се прерачунала и зашла сувише дубоко. Оно што је остало дискутабилно јесте Турски поход из 1386. године, а Турке је овај пут водио лично султан Мурат што је значило да се радило о Турској првокласној војсци. У сусрет Турцима је кренуо кнез Лазар и код Плочника у Топлици дошло је до међусобног додира ових двеју војски. Да ли је било сукоба, остаје питање, а летописци кажу да јесте и да је султан Мурат био разбијен од стране кнеза. Тешко је поверовати да је султан катастрофално изгубио битку јер је у поврату успео да освоји Ниш (1386). У сваком случају ако је и било битке онда су Турци у њој доживели без икакве сумње пораз, али никако толико велик да би могао бити одлучујући по касније Турске намере. Једноставно, радило се о једном веома значајном, али у својој суштини ипак пролазном успеху Српског оружја. Но, то је било сасвим довољно Турском султану да схвати да од лаког похода на Србију неће бити ништа и да се треба озбиљније спремити за нове сукобе.


    О читавом овом сплету догађаја, а поготово о првим сукобима Српске војске са Турцима знамо јако мало, а и то је све несигурно. У све ово посебну збрку уноси Орбин који наводи како су Турци под вођством султана Мурата провалили у Србију, али да их је дочекала удружена војска Вука Бранковића и кнеза Лазара. До сукоба до краја није ни дошло јер ни једна од војски није била спремна да се упусти у одлучујућу борбу. "У то време био је дошао из Анатолије турски цар, султан Мурат. Водећи са собом тридесет хиљада бораца, био је продро у покрајине које су биле под влашћу кнеза Лазара и његова зета Вука. И Лазар и Вук сакупили су такође много пешака и коњаника да му се супротставе. Али увидевши после да се не могу с њиме огледати, нису се усудили изићи на бојно поље, већ су ишли надомак непријатељске војске по брдовитим и сигурним местима. Кад је, дакле, Мурат видео да их не може победити, дошао је под Приштину. Пошто је није могао заузети на јуриш, задржао се у тим странама отприлике месец дана без веће штете за онај крај. Затим се вратио у своје покрајине" (Мавро Орбин).

    Ови наводи Орбинови нису познати историји, али није немогуће да је осим сукоба за које ми знамо кроз историјске изворе (и то оне сачуване), било још ратних окршаја, али о њима нису остали трагови. Могуће је дакле, да се овде ради о једном управо таквом.



    Као да није доста збрке уноси Орбин нову са даљњим наводима да је између кнеза Лазара и Вука Бранковића, са једне стране, и Турског султана Мурата, са друге стране, дошло до некакве погодбе где се кнез обавезује да плаћа Турцима данак и доводи оружане одреде као испомоћ у даљњим Турским освајањима. Практично, по Орбину кнез и Вук су ушли у завистан однос према Турцима и постали њихови вазали. "После тога су се кнез Лазар и његов зет Вук преко поклисара нагодили с Муратом. Пристали су да Мурату дају известан данак, а у случају потребе и хиљаду оружаних људи" (Мавро Орбин).

    Тешко је поверовати да је до овакве погодбе могло доћи, а посебно збуњује сасвим сигуран податак да кнез никада није давао било какве оружане одреде Турцима као испомоћ. С друге стране Орбин овај догађај ставља у 1385. године, а већ 1389. године имамо Косовску битку тако да је тешко поверовати да су након склапања оваквог споразума (под условом да је стварно склопљен) кнез и султан за само четири године дошли у толико лош однос да су га морали битком решити. Овде је или Орбин нешто помешао или је неке догађаје преувеличао.

    С друге стране и Босанци имају проблема са Турцима јер им ови у јесен 1386. године улазе у Хум и праве хаос, али се одмах и повлаче. Недуго потом, поново Турци покушавају са истим рецептом, али овај пут дочекује их војвода Влатко Вуковић са својим оклопницима и код Билеће на дан 27. августа 1388. страшно исече. "Кад је у време поменутог Твртка ушао у Босну турски капетан Шаин с осамнаест хиљада својих војника и почео палити целу земљу, дигоше се против њега војводе или, боље речено, капетани Тврткови, Влатко Вуковић и Радич Санковић. У првом окршају на Рудинама, а затим у Билећи, Турци су били разбијени, поражени и сасечени, а Босанци, којих је било око седам хиљада, имали су само незнатне губитке. Овај пораз је опаметио Турке, па су они убудуће били опрезнији, те нису тако лако упадали у ово краљевство или у друге крајеве под влашћу краља Твртка" (Мавро Орбин). На Босну, вероватно под утиском овог пораза, нису ишли неколико следећих година.

    Осећајући надолазећу Турску плиму кнез Лазар се у то време трудио свим силама не би ли са најближим суседима одржао добре односе. Највећи проблем су му тада били свакако Угари, а поготово Жигмунд који је ојачао и добио жељу да се освети кнезу за то што је протеклих година пружао помоћ његовим противницима. Помало лакоумна кнежева политика из протеклих неколико година када се без преке потребе мешао у Угарске послове одједном је могла да се освети. Жигмунд је спремао озбиљну војну експедицију на кнеза и почетком 1389. године он пише: "Сазнали смо из поуздана извора, да су неверници краљевскога величанства Иваниш Хорват и Иван Палижна са својим друговима намислили да провале у краљевину Славонију и да јој нанесу што могу више штете. Пошто смо се ми управо спремили на акцију против Лазара, да га спречимо у нападима, нанесеним досад нашој држави,......". Међутим, у том моменту долази до изражаја кнежева опрезна природа јер један од његових зетова, мачвански бан Никола Горјански, успева да посредује и да до краја измири кнеза са Жигмундом. Било је сада више већ видљиво колико је била исправна кнежева породична политика када је својим многобројним ћеркама налазио мужеве међу истакнутом властелом околних земаља. Сам Жигмунд није могао ништа да одбије Николи Горјанском који га је толико задужио у борби за Угарски престо, која је још увек била у јеку.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Emperor taj Sre 20 Maj 2009, 20:33

    У сваком случају Жигмунд одустаје од намераване експедиције и нешто касније се хвали у једном писму како је захваљујући мачванском бану Николи Горјанском "Лазара, кнеза Рашкога, пријатељством и горљивошћу повратио у крило нашег величанства да врши оне службе и даје оне обавезе на које се обавезао још за време краља Лудвига". Очигледно да је кнез Лазар поново прихватио вазалске обавезе према Угарској и да је то био онај разлог који је Жигмунда одвратио од напада. Међутим, велико је питање колика је била искреност кнежева у том моменту, тим више што су Турци били на границама, а он никако није смео да ризикује рат на два фронта. Било је много смисленије прихватити вазалске обавезе према Жигмунду, решити проблем са Турцима, а онда опет се отцепити од Угара. Тим својим потезом према Жигмунду успео је кнез да скине опасност са северних граница и да се у потпуности посвети ономе што је долазило са југа.

    Одмах након измирења са Жигмундом почео је кнез да тражи себи савезнике. "Тада (кнез Лазар) шаље по благородне своје и велможе и војводе и војнике, велике и мале. К себи призвавши, о безбројној иноплеменој најезди овима исказа" (Слово о кнезу Лазару). Обратио се Босанском краљу Твртку, а овај се сигурно није обрадовао када је чуо шта кнез тражи од њега иако је и сам био и те како свестан каква су опасност Турци. Наиме, у тим моментима краљ Твртко је своје најбоље војводе попут Влатка Вуковића држао по борбама у Хрватској и Далмацији. Те ратне акције су имале великога успеха и било је само питање дана када ће цела Далмација бити у Твртковим рукама. Међутим, краљ је био исто тако свестан да пораз кнеза Лазара и његова пропаст значи одмах и пропаст Босне. С друге стране изгледало му је да ће Далмација и тако бити ускоро његова те да присуство војводе Влатка Вуковића није неопходно у том моменту те стога нареди војводи да са 20.000 људи крене ка кнезу. Да ли је у овом одреду Влатка Вуковића била и једна чета Хрватских крсташа Ивановаца (како каже Фороливски летопис) остаје ствар дискусије. Могуће је да се кнез обраћао за помоћ Угарском краљу Жигмунду, са којим је постигао помирење, али је сигурно да му овај није могао послати нити једнога војника јер је и сам био до грла заплетен у ратовање по Хрватској. С друге стране, ни тада, а ни касније нису Угари схватили на прави начин Турску опасност. Није кнез могао рачунати ни на Влашког војводу Мирчета јер је овај ратовао против Угара по Пољској, али ни на свога зета Бугарског цара Шишмана. Још су неоснованије биле тврдње да су кнезу помагали Албанци. Стога сви каснији наводи, нарочито Турски, где се тврди да је кнез Лазар успео да окупи око себе Бугаре, Албанце, Влахе па чак Немце и Чехе, јесу најобичнија измишљотина која је имала за задатак да кнежеву снагу преувеличају.

    Оно што је можда најгоре јесте то да кнез није могао да рачуна ни на све Српске великаше јер једни нису били заинтересовани, а други су имали чак и са Турцима сарадњу. Тако је остало дискутабилно где се налазио краљ Марко Мрњавчевић. Једино се зна да на кнежевој страни није био, а сходно вазалским обавезама будући да је он био Турски вазал требало би да је био на Косову и то на Турској страни. Слична је ситуација и са Константином Драгашем преко чије су земље Турци несметано надирали на Косово. Да ли је он био у Турској војсци не зна се, али мало је разлога који говоре да није био јер је тешко поверовати да би га султан поштедео такве обавезе. Исто тако није ту било ни Ђурђа Страцимировића, а где је он био остаје тајна. Сам Ђурађ је до тог момента имао доста сарадње са Турцима па се као очигледни пример за то узима то што су његови људи помагали Турцима онда када су ови провалили у Босну и код Билећа доживели масакр. Та помоћ Турцима била је инспирисана тиме што је Ђурађ био у непријатељству са краљем Твртком па је то био начин да се овоме напакости. Међутим, непосредно пред Косовску битку Ђурађ се измирио са Твртком тако да више није било таквог разлога да помаже Турцима. Највероватније од свега ће бити да се Ђурађ није налазио на Косову и да је ову битку посматрао са стране.

    Једини на којег је кнез могао са сигурношћу да рачуна био му је зет Вук Бранковић. И до тада Вук му је био веран пратилац у свим акцијама, а сада је имао још и више разлога за то јер су његове земље на Косову биле прве на Турском удару. Уз Вука је био и његов син Гргур, унук кнеза Лазара.

    На Видовдан 1389. године долази до директног судара Српске и Турске војске на Косову пољу. "Подиже се најмлађи син Орканов, звани Амурат, и покори врло многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове, да се секу и кидају, но (одлучи) или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и још да посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово овако" (Константин Филозоф). За ову битку Турци су се темељно спремили, а армију им је водио лично султан Мурат са своја два сина Бајазитом и Јакубом. Биле су ту и познате турске војсковође Евренос, Шахин, Али паша, а трупе су сакупљене из свих делова Османског царства (Азије и Европе). Све оно што је војно вредело у Турској нашло се тога дана на Косову: "устаде цар свег Истока, од синова Исмаиљевих, именом Мурат, и сву Грчку и Бугарску земљу узе, и на њега пође, водећи безбројно мноштво са собом: синове Агарине са Татарима, Кармијане и Сарханите, Грке и Бугаре и Арваните" (Копорински летопис). Уосталом то је била веома искусна војска коју је султан Мурат скоро 30 година водио из победе у победу. Чак и сам састав Турске војске говорио је о њеном искуству. Било је ту доста пешадије и коњице, али и јаничара, а оно што је било најважније јесте то да су сви стајали под централном, султановом командом.

    Кнез Лазар је имао довољно времена да припреми своју војску коју је довео на Косово. Међутим његова војска се по самој организацији тешко могла мерити са Турском. Као и увек најјачи део војске била је тешка коњица са веома мало пешака који би је штитили, што је давало велике шансе Турској лакој коњици која је била много покретљивија. Оно што је најважније било је то да кнез по свему судећи није имао централну команду већ је то било подељено између њега, Вука и Влатка Вуковића. Исто тако Српска војска од времена цара Душана није имала неког посебног ратног искуства у сударима са организованим армијама и сва њена дотадашња дејства су се сводила на међусобне окршаје Српске властеле. Такви међусобни окршаји били су по обиму сасвим незнатни у односу на оне битке које су Турци до тада имали.

    Сам Турски упад у Србију није био ни мало изненадан за кнеза и он је тако нешто ишчекивао већ више година. Сигурно је да је он сасвим добро знао са каквим снагама иду Турци те какав је квалитет ове армије. Стога је било и велико питање какав ће бити крајњи исход ове битке и тиме би се могла објаснити она порука коју је кнез непосредно пред битку послао својим ратницима: "Јер боља нам је смрт у подвигу, него ли живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим подати" (Слово о кнезу Лазару). Заправо кнез се није нимало заваравао око могућег исхода битке знајући да је он крајње неизвестан, а једино у шта је могао бити сигуран јесте то да ће она бити крвава. Управо стога њему његови ратници одговарају: "Ми ћемо се са Исмаилћанима борити. Па ако ће и мач главу, и копље ребро, и смрт живот узети, ми ћемо се са душманима борити" (Слово о кнезу Лазару).

    О самој битци и њеном току се зна јако мало, а и то мало се више нагађа. Оно што је сигурно јесте да је битка била изузетно жестока и то истичу сви летописци. Тако један Дубровачки летопис из XV века наводи: "1389, 15. јуна, на Видовдан, у уторак, бијаше битка између Срба и турскога цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић, војвода. И би велика погибија и турска и србска, и мало јих се вратило натраг; цар Мурат убијен је, а и србски краљ. Побједе нису добили ни Турци, ни Срби, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу".


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Emperor taj Sre 20 Maj 2009, 20:49

    Исто наводе и Турски извори: "крв се лила, брегови лешина су се дизали на разбојишту, главе су као песак на земљу падале" (Нешри). У току крешева на бојном пољу погинула су обе вође: и кнез Лазар и султан Мурат: "И када је дошло до боја и настала битка, била је толика звека и јека да се тресло и место где се ово догађало. И толико се крви излило да се кроз изливену крв познавао и траг коњски, и би много мртвих без броја, и би ту и Амир, цар персијски, убијен. А затим и овај дивни муж, свети кнез Лазар" (Повесно слово о кнезу Лазару).

    Оно што је узбуђивало машту вековима после битке било је питање ко је био заправо тај који је убио Турског султана Мурата и како је то извео. О томе постоји неколико верзија које су доста различите између себе, али оно што им је заједничко јесте то да смрт султана Мурата приписују Српским ратницима, али када треба рећи који је то од њих учинио долази до неслагања.

    Једна од најстаријих верзија јесте она из писма коју је Фирентинска општина упутила краљу Твртку као честитку на "његовој" победи на Косову. У овоме писму се погибија султанова описује као успех једне групе од дванаест Српских ратника који су током битке успели да се оружјем пробију до султановог шатора и ту га убију: "који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач и грло и скут, јуначки умори".

    Потпуно различит од овога јесте навод од ђакона Игнатија који је пратио митрополита Московскога Пимена када је овај путовао у Цариград. Његов извештај јесте негде на 12 или 13 након битке и ево шта каже: "Бијаше прије нас цар Амурат пошао с војском на србског цара Лазара и чуло се, да су у битци оба убити. Прије уби Амурата цара преваром верни слуга Лазарев, именом Милош, и у тај час Турци поставише царем Бајазита, сина цара Амурата; и опет Турци надвладаше и ухватише рукама србскога цара Лазара и његове кнезове и војводе његове, бољаре његове и слуге и сву војску његову; ове поубијаше, оне рукама ухватише. Заповеди на то цар Турски србскога цара Лазара мачем посећи". По Игнатију током битке неки Милош је успео да лукавством дође до султана и да га убије, али све то није збунило Турке који одмах уздигну за султана Бајазита. Битку наставе и нешто касније ухвате живога кнеза Лазара којег одмах погубе.

    Сличан је и навод Грчког писца Дуке, с тим што је он избегао да спомене име храброг Српског ратника који је погубио султана: "Тада се прибегло једном нечувеном лукавству. Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњима - како се испоставило - напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао - желим да га видим и да му кажем како из ове битке да изиђе као победник - После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли на комаде" (Дука). Султанова смрт није збунила паше и везире који су се ту затекли, већ они одмах разапну шатор и заклоне ту султана не желећи да војска примети његову погибију. Током битке заробе кнеза Лазара и ту га пре султановим шатором ликвидирају. Оно што је интересантно јесте то да Дука тврди да Муратови синови, старији Саучије (Јакуб) и млађи Бајазит о овоме нису ништа знали. Тек након боја позове везир Бајазита (не и Јакуба) и каже му да му је отац, султан Мурат, погинуо. Ту се Бајазит одмах снађе и пошаље гласника те овај поручи Саучију (Јакубу) да отац жели хитно да га види. Када је овај стигао, Бајазит нареди да га ослепе. На тај начин је успео да старијег брата, који би по реду наслеђа требао да постане султан, уклони и сам се дочепа престола. Могуће да би се Дуки могло веровати јер се ради о члану царске Византијске породице Дука, који је на крају преживео и пад Цариграда, а могуће да је имао додира и са неким од преживелих учесника у битци на Косову.

    Слична је ситуација и са Лаоником Халкокондилом, исто тако сведоком пада Цариграда и заробљеником Турака. Халкокондила има две верзије и то турску и грчку, а обе су на свој начин интересантне. Халкокондила у обе верзије наводи као извршиоца напада на султана Српског ратника по имену Милош. По Грчкој верзији напад на султана је била идеја кнеза Лазара, а Милош је то само спретно извршио. Успео је да се пробије и да превари султанове стражаре да је пребеглица, а они га одведу код султана: "када се он нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окренуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је познато, и убио цара Мурата; он сам погинуо је величанственом смрћу" (Халкокондил). Турска верзија коју прича Халкокондила је значајно другачија јер наводи да султан Мурат није убијен у току боја већа након што је битка већ завршена: "причају да он није пао док је после боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело веће од свих што су икад учинили" (Халкокондил).

    Код Константина Филозофа се већ појављује мотив издаје по којем је један од кнежевих ратника по имену Милош био оптужен за издају. Да би доказао неоснованост тих оптужби током битке успе да се пробије до султана тако што се приказао као пребеглица. Онога момента када га је султан примио ништа не сумњајући, Милош извади мач и убије га, али не успе да побегне: "Међу војницима који су се борили пред (војском) беше неко веома благородан (Милош), кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих" (Константин Филозоф).

    Мавро Орбин веома детаљно разрађује мотив издаје у својим наводима тврдећи да је било сукоба између два кнежева зета: Вука Бранковића и Милоша Кобилића. По њему кнез је удао своју ћерку Мару за Вука, а Вукосаву за Милоша Кобилића који је изгледа био кнежев љубимац јер је код њега и одгојен. Нетрпељивост између Вука и Милоша је почела онда када су се две сестре посвађале. "Између ове две сестре дошло је једном до свађе. Вукосава је, наиме, хвалила и претпостављала вредност свога мужа Вуку Бранковићу, а то је Вукову жену Мару јако увредило, па је ошамарила своју сестру. Кад је она то испричала своме мужу, он је сместа потражио Вука и сасуо на њега много увреда, те га позва на мегдан, да се види је ли истина оно што је била казала његова жена Вукосава. И мада је Лазар покушао да их измири, ипак није успео спречити да се међусобно потуку како би и један и други показали своју вредност. Кад је Милош у двобоју збацио Вука с коња, великаши који су стајали унаоколо нису дозволили да га даље удара. После тога су их кнез и други великаши измирили, но то измирење беше више лажно него од срца. Зато Вук није пропушта ниједну прилику да Милоша оцрни код таста" (Мавро Орбин). И управо таква прилика се указала Вуку непосредно прије битке са Турцима када је опоменуо кнеза Лазара да постоји могућност да Милош тајно шурује са Турцима. Да би то проверио кнез за време вечере уз здравицу каже Милошу: "Вама, Милошу, дарујем ово вино заједно с пехаром, и поред тога што сте код мене окривљени за издајство" (Мавро Орбин). Милош се није оправдавао, али је обећао да ће делом показати сутрадан у боју да није издајник. Тако и уради. "Но Милош читаву ту ноћ није уопште заспао, па у освит зоре, а да то нико није приметио, узјаха коња и с копљем окренутим уназад (што је код Словена знак бегунца) дође у табор Турака, код којих је био на великој цени. Стога је сместа био уведен под шатор турског цара, који се јако обрадовао његовом доласку. И ту, бацивши се на земљу (како је обичај код Турака) клања се цару, и док стоји пригнуте главе да му пољуби руку, крадимице извлачи бодеж који је држао скривен у недрима, и забија га Мурату у трбух. И док из петних жила настоји да побегне из шатора, рани га, на несрећу, царева телесна стража, и ту најпосле погибе" (Мавро Орбин). Од тога дана код Турака је обичај "кад неко долази да пољуби руку њиховом владару, да тога двојица од стражара држе за руке како не би могао нанети какво зло његовој личности, како је то учинио Милош Мурату" (Мавро Орбин).


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Emperor taj Sre 20 Maj 2009, 20:49

    По Троношком родослову (слабо поузданом иначе) султана су убила три Српска јунака и то Милош Обилић, Милан Топличанин и Иван Косанчић. Њих је Вук Бранковић покушао код кнеза да отпужи да спремају издају: "који говораше Лазару да Милош и Милан и Иван хоће да те издају, господине Лазаре, силу Амуратовој" (Троношки родослов). Да би доказали да нису издајници ова тројица јунака сутра прије битке крену код султана Мурата. Како се радило о крупним Српским личностима то се султан обрадовао мислећи да то они прелазе на његову страну. "А овај чим чу за долазак Милошев, брзо заповеди својим начелницима да дођу. И са почашћу уведоше к Мурату Милоша, с Миланом као преводиоцем. Надаше се Амурат да је Милош дошао да се покори власти његовој, или да извести о потчињавању свих Срба. А Милош, дошавши пред Амурата и приближивши се да му руку пољуби, истрже нож и прободе цара" (Троношки родослов). У покушају бега буду убијени Косанчић Иван и Милан Топлица, док Милоша Турци ухвате живог. Нису га одмах погубили већ су га довели пред султана који је умирао. Овај није хтео да се Милош одмах погуби већ нареди да битка започне да би се завршила док је он још у животу. За то време у Српском логору су приметили да недостају Милош Обилић и његови другови и то је био моменат када су сви помислили да су ова тројица прешли на Турску страну. Наравно да су сва срца клонула. Сам почетни ток битке је ишао у Српску корист, али док је кнез мењао коња његова војска је помислила да је он погинуо и започне бекство. На крају је и кнез морао да бежи. При повлачењу, упадне му коњ у неки ров где га Турци коначно ухвате жива. Одмах га приведу ка султану Мурату који је умирао и ту је кнез могао да види заробљеног Милоша и смртно рањеног султана. Тада је и схватио шта се све десило. Недуго потом нареди султан да се погубе кнез и Милош, а затим и он умре. "И на заповест Амуратову Лазару одсекоше свету главу, такође и Милошу" (Троношки родослов). Иако је мала вероватност у поузданост овога родослова, ово је у сваком случају лепа легенда која заслужује да буде испричана.

    Сличну је причу написао неки Јерг из Нирнберга којег су Турци од 1460. године држали у заробљеништву. Јерг је успео након неколико година да побегне од Турака и да дође у Италију где је ступио у службу Римског папе. По њему кнез је имао два зета (не каже која) који су се препирали који је од њих храбрији. Ноћ пред битку један од кнежевих зетова поручи султану Мурату да ће ујутро пред битку прећи на његову страну. Султан му је поверовао и примио кнежевог зета, међутим овај је ту прилику искористио и мачем га убио. "Дакле, деспот Лазар имао је два зета који су били стално у неслози међу собом. Једном је имао да ратује са Турчином. Тада се ова двојица препираше: сутра ће се видети који је најбољи у борби. У току ноћи један од зетова поручи Турчину да ће му ујутро са много племића притећи у помоћ. Томе се Турчин веома обрадовао и ујутро када је стигао и када је требало да му пољуби ногу, тада исуче свој мач и прободе Турчина" (Јерг из Нирнберга).

    Турски хроничар Нешри има опет верзију која значајно одступа од свега онога што је до сада наведено. По њему султан Мурат је већ након добијене битке кренуо са пратњом да обиђе разбојиште. Један рањени Српски ратник кога Нешри назива Милош Кобилић, се прикрио међу лешевима, а када се султан приближио он се одједном придигне и падајући крене ка султану. Пратња султанова је хтела да га спречи и да му не дозволи да се приближи, али им султан нареди да га пусте. Изгледало је да овај рањеник има намеру да пољуби узенгије султановог коња, али пришавши на довољну удаљеност изненада извади нож и убије султана. Султанови чувари сместа исеку Милоша. На месту где је султан Мурат убијен Турци подигну сместа шатор, а Бајазит буде проглашен новим султаном док његовог старијег брата Јакуба угуше.

    Смрт султана Мурата описује и Бенедикт Курипешић тврдећи да је султана убио један стари Српски витез по имену Милош Кобиловић: "јер на овом га месту, када пође с војском на деспота, ножем уби један стари српски витез, по имену Милош Кобиловић" (Бенедикт Курипешић). Након тога Курипешић наводи већ познату причу о кнежевој вечери где је Милош био оптужен да хоће да изда кнеза Турцима. Изгледало је као да је кнез томе поверовао, а Милош увређен обећа да ће доказати да он није издајник и то тако што ће учинити оно што нико други није у стању. Одмах узјаше коња и оде у Турски логор где га лепо приме јер су га знали по чувењу. Он одмах затражи да га одведу код султана. "Тада он захтев да на само са царем говори, и цар на то пристаде, надајући се, да ће му јавити за нешто, што ће му помоћи да победи кнеза. Па кад се видеше сами и цар му (како беше онда обичај у турских царева) пружи ногу да је пољуби, тада стари витез рече: Не мили се хришћанину ногу да љуби, а зато ћеш ево сада да примиш плату - па кад се саже да ногу пољуби, извуче из рукава нож те распори цара оздо па све до срца, те овај с јауком душу испусти. На то нагрне сила, а витез утече на свом коњу и већ га узјаха, али га тада на коњу убише" (Бенедикт Курипешић).


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Emperor taj Sre 20 Maj 2009, 20:50

    Након битке

    Оно што је посебно видљиво у свему овоме јесте то да се сви баве углавном Турцима и то нарочито смрћу султановом. О Србима се мало говори и тек се негде нузгредно спомене кнез Лазар. То није чудно јер се Србија са прве Балканске силе у време цара Душана након његове смрти захваљујући међусобној борби властеле, срозала у потпуности и о њој више нико не води рачуна као о респектабилној сили. Оно што је хришћанске земље нарочито плашило јесу Турци и стога сва та радост што је султан Мурат погинуо. Сам султан Мурат је већ скоро тридесет година стајао на челу Османлија, а за то време све сами успеси. Стога је Европа мислила да је његовом смрћу снага Османлија коначно скршена. Страни извори су очигледно ту преценили улогу султана Мурата, а потценили снагу Турске државе мислећи да ће смрт султанова бити довољан разлог да се Турци оспу. Очигледно да Европа још увек није назирала ону опасност која долази из Азије. Султанови синови за Европу су били потпуна непознаница, а никоме не пада на памет да би неки од Муратових синова могао да замени оца у свим оним успесима које је он до тада постизао.

    Бајазит је био управо такав и он је за све био велико изненађење. Реално проценивши да сада након битке нема потребе надирати даље у Србији и да је важније вратити се у Једрене и тамо утврдити власт, он након пар дана одмора окреће војску и враћа се у Турску. Чини се да је остао тек толико да би се војска након велике погибије стабилизовала и да би се обавиле неке формалности око мртвога султана. "Победивши, цар Бајазит остаде на Косову пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његов отац убијен: на четири стуба начињен је свод оловом покривен, који и данас стоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где је обављена њихова сахрана" (Константин из Островице).

    Веома сажет је и Феликс Петанчић који је о Косовској битци писао након нешто више од сто година (1502), а ево шта он каже: "Ту се деспот Лазар цара Мурата с много хиљада дочекао и убијен био, а од његове војске мало их је у животу остало, а Турци су одржали победу, али не без своје крви, јер им је ту њихов цар погинуо, где се још његова утроба у мраморном гробу налази, а тело му не у Брусу однето и тамо сахрањено" (Феликс Петанчић).

    Орбинови наводи су слични, осим што он додаје један веома интересантан детаљ. Наиме, он каже да је изнад гроба где је сахрањена утроба султана Мурата обешена одсечена Милошева рука (она којој је убио султана) сва окована у сребро. "На том месту беше распорено Муратово тело, извађена утроба и ту покопана. Тако се још и данас види онде једна кула коју називају Муратовим гробом и пирамидом. Потом је његово тело пренето, не у Софију (како неки рекоше) већ у Брусу, па ту положено у гроб његових предака који се налази близу Бање Брусе, а за успомену, на гроб је обешена Милошева рука окована у сребро" (Мавро Орбин).

    За Србију Косовска битка јесте потпуна катастрофа јер све што је иоле ратнички вредело у њој, тог судбоносног дана се борило, а већина је изгинула. Завладао је и страшан страх јер није било дела Србије из којег неко није страдао на Косову. "А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити - не само због (побијене) деце своје, него због богоизабраног господина, јер га (Лазар) нема и јер их (деце ) нема" (Константин Филозоф). Србија је одједном остала без једне читаве генерације, а скоро сва крупнија властела остала је на бојном пољу. "Тај се дан јаднијем Србљем крила обломише, тај дан сву господу изгубише и без главе остаде о другој господи, у порабоштеније (ропство) пођоше" (Прича о боју Косовском).

    Од крупнијих личности Косово је преживео кнежев зет Вук Бранковић, али и Твртков војвода Влатко Вуковић. Касније предање никако није могло да опрости Вуку то што је преживео ову битку и зато га је неправедно оптужило за издају. Вероватно најоштрији у осуди Вуковој био је Троношки родослов који наводи да га је кнез већ пред крај битке и проклињао. "А Вук Бранковић, са свом својом силом, то јесте са десет хиљада (10.000) војника, одступи од војске Лазареве и стаде с друге стране реке Ситнице. Видевши га, Лазар рече: Проклет био Вук у сваком чину свом, за живота и после смрти" (Троношки родослов). Но, о томе касније.

    Као што је већ речено кнез је посечен пред Бајазитом, а и неке велможе које су ухваћене заједно са њим. Изгледа да Бајазит ипак није ликвидирао све заробљенике и да је некима поштедео живот, а да су ти Срби смогли храбрости и затражили од њега да им дозволи да узму тело кнежево и да га сахране, што им је на крају он и дозволио. "Онда Рашани или Срби који бејаху крај цара Бајазита измолише тело кнеза Лазара и однесоше у један манастир који се зове Раваница и онде га сахранише и прогласише за свеца" (Константин из Островице).

    Стиче се утисак да је Бајазит, иако му је отац погинуо а војска страшно искасапљена, осећао као прави ратник дубоко поштовање према кнезу Лазару као своме противнику. Након битке он га јесте ликвидирао, али није дозволио било какво скрнављење његовог тела већ препусти Србима да га сахране по својим обичајима. Константин Филозоф о томе извештава само штуро. "А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима" (Константин Филозоф).

    И Орбин наводи де је кнез сахрањен у Раваници: "Затим је покопан у Раваници, у једној врло лепој цркви, која је сва сазидана од мешаног мермера, и ту се још данас види његово тело у једном златом извезеном покрову који је, кажу, извезла његова жена Милица" (Мавро Орбин). Покров који Орбин спомиње јесте црвена свила на којој је позлаћеном жицом извезена чувена Похвала кнезу Лазару, и ово платно је служило као покров кнежевим моштима. Орбин греши утолико што овај покров није израдила кнегиња Милица већ жена деспота Јована Угљеше по имену Јелена, познатија по свом монашком имену Јефимија. Она се одмах након битке на Марици (1371) где јој је муж Угљеша погинуо, замонашила и највећи део времена провела је управо на кнежевом двору. У знак дивљења за кнежев подвиг на Косову, али и као знак захвалности што се бринуо о њој, израдила је покров и на њему извезла Похвалу кнезу Лазару: "Но не тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, малоподатљив био јеси у трошним маловечним - колико више у непролазним великим, која примио јеси од Бога - јер телесну туђинку мене у туђим хранио јеси изобилно. А сада двоструко просим, да нахраниш ме и да утишаш буру љуте душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети!" (Похвала кнезу Лазару).


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Emperor taj Sre 20 Maj 2009, 20:50

    Наводи да је кнежево тело одмах сахрањено у Раваници нису тачни јер је одмах након битке он положен у цркви у Приштини. "Његово часно тело узеше хришћани од оближњег града, званог Приштина, и пренесоше у божаствену цркву Вазнесења Христова и часно положише" (Слово о кнезу Лазару). Тек неколико година након Косовске битке на предлог кнежевих синова Стефана и Вука пристала је кнегиња Милица да се кнежеве мошти пренесу из Приштине у Раваницу. "Потом се узимају часне мошти његове и носе се на уречено место" (Повесно слово о кнезу Лазару).

    На овом месту може се навести једно веома интересантно место из списа Марка Пигафета који се у другој половини XVI века кретао кроз Србију и дошао у манастир Раваницу. Ту је он у манастиру видео тело кнеза Лазара, додуше не цело већ само руку, будући да је остатак тела био прекривен покровом, а калуђери из неког разлога нису смели да приказују цело тело. "Показали су нам га, заправо показали су нам само једну руку, јер кажу да им је због ограничених привилегија забрањено показивати га целог; стога су нам показали само једну руку, док је све остало било покривено велом. На једном прсту те руке видели смо веома леп рубин. Поменута рука и портрет, који је очито рађен за живота, доказују да је био чврсто грађен и висок човек, са великом, густом и црном брадом" (Пигафета). Интересантни су његови даљњи наводи о томе да Турци нису покушавали да оскрнаве кнежево тело нити су до тада насртали на манастир. "Турци га никада нису дирали, штавише извесни салмани, својим повластицама, дозволили су калуђерима да могу слободно становати и живети по своме и по правилима своје вере, сем што нису смели користити звона, што калуђери понекад чине, али потихо" (Пигафета). Чини се да су Турци и тада осећали дубоко поштовање према своме противнику не желећи да ремете његов посмртни мир.

    Сам храм у Раваници је прављен негде после 1375. године, а вероватно да је на сабору у Пећи донета одлука да се почне са његовом градњом. Манастир је утврђен јаким бедемима и са неколико кула, а сам кнез га је богато обдарио неким селима да би калуђери који су боравили у манастиру могли да се издржавају. Архитектура манастира Раваница доста подсећа на маузолеј цара Душана у Призрену, што вероватно није тек случајност јер се кнез сматрао наследником Немањића. То је било још уочљивије при преносу кнежевог тела из Приштине у Раваницу и почетку формирања његовог култа када се читав тај поступак у потпуности ослонио на Немањићку праксу. Ипак само полагање његових моштију било је значајно другачије но што је то рађено са Немањићима. Док су Немањићи имали унапред припремљену подземну гробницу где су им мошти полагане, кнежеве мошти су положене у скупоцени кивот и тиме биле изложене погледу и поштовању верних. Касније је у Раваници сахрањен у зиданој гробници и млађи кнежев син Вук и то у простору манастирског наоса (на северној страни). Постоје сумње да је у Раваници сахрањен и Лазар Бранковић, али његов гроб још није пронађен. Интересантно је да се у непосредној близини кнежевог гроба, делио их само зид, налази и гробница преподобног Ромила, једног монаха исихаста који је после Маричке битке дошао до кнеза и са њиме одржавао блиске контакте. Негде 1376/77. Ромил је умро и по кнежевом налогу сахрањен је у Раваници чиме су се на неки начин јасно изразиле кнежеве склоности ка најчистијој традицији православне духовности чији је носилац био управо Ромил.

    Ктиторска слика кнеза Лазара са породицом исликана је лево од улаза, односно на северном делу западног зида. Рачуна се да су портрети исликани између 1384-1387. године, дакле, тек неколико година прије Косовске битке. Фреска је данас толико избледела да је немогуће било шта детаљније рећи о самоме изгледу кнеза Лазара. Осим да је дугуљасто, ни лице кнегиње Милице није могуће детаљније описати. Брачни пар између себе држи модел Раванице док су испод (модела) двојица принчева - Стефан и Вук.

    Оно што се у Раваници не може видети, сасвим је јасно распознатљиво у Љубостињи, манастиру који је сазидала кнегиња Милица негде почетком XV века. Кнез Лазар је приказан у млађим годинама. Стаса је високог са танким рукама и изразито мршав. Лице је дугуљасто и бледо, уоквирено бујном кестењастом косом и густом брадом која се завршава у два шиљка. Очи су ситне, уста мала, нос танак и дуг, бркови спуштени на ниже, а обрве веома густе. Ту је и кнегиња. Лице јој је младо и овално, док јој је чело уско, нос танак (мада претерано дуг), брада мала. На глави носи удовички вео тако да се коса не може видети.

    У Троношком родослову (слабо вероватном) постоји интересантна легенда о томе како су сахрањени кнез Лазар и Милош Обилић. Наиме, након султанове смрти Турци су његову утробу сахранили на Косову: "Његову утробу извадише и закопаше на Косову, где и данас на том гробу стоји турбе. А тело у град Брусу понесоше са собом". У истом гробу са султановом утробом сахрањена је кнежево и Милошево тело: "А тело Лазарево и Милошево, заједно са утробом Амуратовом, на једном месту на Косову беше сахрањени, по заповести Амуратовој". Међутим то није тако дуго остало јер је родбина Милоша Обилића ускоро извадила његове мошти и сахранила их на другом месту. "Милоша су његови ускоро одатле извадили и поново сахранили у једној недалекој цркви, близу реке Лаба, где испод олтара ове цркве извире вода кисела и исцелитељна". Слично је поступљено и са кнежевим моштима које су пренете у Раваницу, а током XVII века у Врдник. "А над гробом Лазаревим указао се зрак небески, и вест о томе дошла је до његове супруге Милице и синова му. И окупише се епископи са свештенством, те отворише гроб и нађоше тело цело и миомирисно и свето. Узеше га и однесоше у обитељ коју је он подигао, звану Раваницу, и с почашћу га положише у ћивот. И пребиваше тамо у ћивоту до лета господњег 1669. А тада се, због божјом вољом насталог дугогодишњег рата између цесара и Турака, мошти пренесоше у Срем, у гору Фрушку, у манастир звани Врдник. И налази се тамо у ћивоту, творећи чудеса, где их сви који долазе гледају и клањају им се" (Троношки родослов).

    На крају не може се избећи, а да се не изврши поређење између оне битке која је била на Марици (1371.) и ове која је скоро двадесет година касније (1389.) на Косову. Резултат обе битке је веома сличан јер су обе резултирале страшном Српском погибијом. Међутим сами услови који су до њих довели, али и крајњи резултати јесу битно другачији. Не може се никако порећи политичка генијалност браће Мрњавчевића, а поготово Угљешина, тим више што су чини да су они у оно доба они били једини који су на прави начин схватили Турску опасност која се тек појављивала. Идеја Мрњавчевића је била да није довољно Турке победити у једној битци већ да их треба истиснути са Европског тла и управо читава њихова експедиција је била усмерена ка томе. Они нису чекали Турке већ су им кренули у дубину територије, међутим више сплетом несретних околности неголи смишљеном Турском акцијом, ова битка је изгубљена. Тог момента Турци су са обе ноге стали чврсто на Европско тло, а пут у унутрашњост Балкана им је био потпуно отворен. "Кад су српске војнике, који су тада тој били, до краја у њој победили код реке тако назване Марице, на српско одмах устремљују се началство" (Владислав Граматик).


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Emperor taj Sre 20 Maj 2009, 20:50

    Још тада, у време Маричке битке, Турци су се могли само Српском руком и снагом сасвим сломити. То да је Србија и тада била веома јака види се из тога што су само снаге Мрњавчевића могле бити довољне за овај подвиг. Заиста је жалосно да тада већина Рашке господе (у које сигурно спада и кнез Лазар) једноставно није желела да помогне Мрњавчевиће уопште се не интересујући шта се то дешава далеко не југу. Изгледало им ја да је то толико далеко да до њих можда неће ни доћи. Многи су се порадовали видећи како су моћни Мрњавчевићи пали па су одмах пожурили да заузму што већи комад њихових територија. Парадоксално је да након Маричке битке најмање територијалне користи су имали баш победници у тој битци, Турци. Но, они су то мудро радили знајући да још увек нису у стању да сву ону територију коју заузму и чврсто држе. Тако већ није размишљала Рашка господа која чак након Маричког пораза углавном је заузета са стварањем својих области и међусобним убијањима око малих комада територија не видећи одакле иде права опасност.

    Први који је схватио шта се то ваља из Азије био је изгледа баш кнез Лазар (а и то тек онда када су Турци почели њега да угрожавају), али он сада више није имао довољно снаге да заустави Турску бујицу која се прелила на Балкан из све снаге. Ту сада више ништа једна битка није могла да одлучи јер Турци су имали огромне људске и материјалне резерве, а Србија то више није имала. Једну такву крваву битку као што је Косовска уз велики губитак ратника, па чак и владара, Турци су релативно лако преболели, али Срби нису могли јер су сви резервоари били исцрпљени. Ако Косовску битку схватимо као апсолутну Српску победу, она је била узалудна јер није имао ко да искористи њене резултате. Једноставно није било довољно јаке личности да замени кнеза Лазара, није било новога племства које би заменило оно изгинуло. С друге стране Турци су након сјајног султана Мурата добили још бољега кроз Бајазита, а из Азије су стално стизале непрегледне хорде новога људскога материјала. Стога и закључак да је Србија изгубљена још онда на Марици далеке 1371. године, а Косовска битка је била само завршни чин те драме. Чин који више ништа није решавао јер све је већ било познато, а кнез Лазар вероватно схвативши то одлази у битку спреман за смрт: "Боље је нама у подвигу смрт неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка" (Слово о кнезу Лазару).

    И управо ту видимо шта је све Србија пропустила не желећи да прати онај курс којим су кренули Мрњавчевићи. Њихова је идеја била да се једна већ уморна династија Немањића замени новом свежијом и тога момента јачом - династијом Мрњавчевићима, која је довољно јака да уједини Србију. Таква уједињена Србија би сигурно лакше могла да се носи са Турцима, међутим због јаких отпора Рашке господе они нису имали времена да свој наум до краја изврше. Тим путем би сасвим сигурно кренуо и кнез Лазар, али то сада више нису били исти услови и оно што је могло бити веома делотворно у време Маричке битке у време Косовске више није имало сврхе. Више се није могло напасти Турке у њиховој територији јер су они већ халакали по Србији. Ситни партикуларизми су надвладали разум, а сви они великаши који нису желели да им један Мрњавчевић буде краљ, касније су били задовољни тиме што су постали Турски вазали. "И тако дакле, како је грех превазишао авај због наших зала, за давање тима српска се припреми земља" (Владислав Граматик). Чудна је иронија историје


    _________________



    Sponsored content

    Re: Битка на Косову-Бој на Косову

    Počalji od Sponsored content


      Sada je Pet 28 Apr 2017, 09:23