VIZANTIJA

    Share
    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:25

    "Bozije carstvo na zemlji"-kako su se sami Romeji (Vizantinci) nazivali,zasluzilo je da ima temu na ovom forumu,jer je predstavljalo najdugotrajnije carstvo u Evropi,i red je da se pocne od rodoslova njegovog osnivaca cara Konstantina.

    Loza drugih Flavijevaca:

    Konstancije Hlor+1.Helena
    +2.Teodora
    =Konstantin Veliki
    =Julije Konstancije
    =Hanibalijan
    =Delmacije
    =Konstancija
    =Anastasija
    =Eutropija

    Konstantin Veliki+1.Minervina
    +2.Fausta
    =Krisp
    =Konstantin II
    =Konstancije II
    =Konstans
    =Konstantina
    =Helena

    Krisp+Helena
    =nn sin

    Konstancije II+1.Julija Konstancija
    +2.Eusebija
    +3.Fausta
    =Konstancija Posthuma

    Konstantina+1.Hanibalijan
    +2.Gal
    =nn sin
    =nn kcerka

    Helena+Julijan Apostata
    =nn sin


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:25

    Vizantijske poslovice:

    -Cim ostari vuk ne ubija,vec izdaje zakone.

    -Ako te car goni onda bezi;ako te Bog goni onda sedi.

    -Grad i zakon-selo i obicaj.

    -Ko pljuje na nebo,pljuje u sopstvenu bradu.

    -Baksuza i ovca ujeda.

    -Lazi okruglo da se bar kotrlja.

    -U nevolji i vesticu nazivamo majkom.

    -Reci govornika-dela pevca.

    -Grozdovi sazrevaju gledajuci se.

    -Svet se rusio,a moja zena je pravila uvojke na kosi.

    -Ako si u zurbi,samo sedi.

    -Napravi od psa prijatelja,ali uvek drzi stap u ruci.

    -Budala sedne tek posto se premori stojeci.

    -Lopovu je svako nesto duzan.

    -Ako nisi hrabar,neka ti bar iz ociju seva divlji pogled.

    -Ako si glup,onda ne dopusti da to iko primeti.

    -Mnogo naroda,ali malo ljudi.

    -Vatra prvo dimi i pusi,a onda baca divan plamen sve do nebesa.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:26

    Osnivanje Konstantinopolja,

    Posle smrti sina Krispa i supruge Fauste,koje je sam ubio,Konstantin je odlucio da podigne novu prestonicu.Boraveci u Sirmijumu od 321. do 326.godine planirao je da od tog panonskog grada osnuje novi grad,ali ga je mocvarno tlo odgovorilo od te namere,pa je izabrao staro grcko mesto Vizantion na Bosforu.
    Gradu Konstantinopolju postavljen je temelj 4.novembra 326.godine.Ambicije u pogledu zavrsetka gradnje bile su veoma velike.Zeleo je da u godini posvecenja grada proslavi i 25-ogodisnjicu stupanja na vlast.Za vreme podizanja grada boravio je u Nikomediji, odakle je mogao da kontrolise radove.
    Sagradio je sve ono sto je potrebno velelepnoj prestonici,pa i mnogo vise:carsku palatu,trgove,hramove,kupatila,javne zgrade.Tu su bile i bazilike i svetilista,i Hriscanske i paganske,a on sam je i dalje bio pontifex maximus,i time je pomirio obe vere.Zanimljivo je da je iz svih delova carstva preneo najlepsa umetnicka dela.Cak je prenet i stub iz Delfa,koji su Grci podigli u znak secanja na pobedu nad Persijancima kod Plateje 479.godine pne.Ovaj stub je 330.godine po nalogu Konstantina prenet u Konstantinmopolj i podignut na hipodromu ,gde je sluzio kao standardni obelisk na centralnoj spini.Stub je kasnije postao simbol otpora grada protiv Turaka,te ga je ,kao takvog ,unistio Mehmed II Osvajac 1453.godine.
    Na velikom trgu Filadelfion stajala je skulptirna grupa od porfira cetiri nekadasnja tetrarha Dioklecijana,Maksimijana Herkulija,Galerija i Konstancija Hlora (opljackana i preneta u Veneciju 1204.,gde se i sada nalazi),kojom je Konstantin zeleo da naglasi nastavak tetrarhije.
    Na trgu Augusteon podignuta su dva hrama zastitnicama Rima i Vizanta,Rei odnosno Tihi.
    Konstantinopolj je zavrsen u rekordnom roku 330.godine,posle samo cetiri godine gradnje.Posvecenje grada je usledilo 11.maja 330.godine,a proslava 25-ogodisnjice Konstantinovovg dolaska na vlast 25.jula iste godine.
    Ovaj grad na granici dvaju kontinenata,zapljuskivan morem sa triju strana i prilazom na kopno samo sa jedne,bio je znalacki odabran za izgradnju kao jedinstvena strategijska tacka,Konstantinu je to mesto,preporucila vrhovna vestalkama,recima:"izaberi mesto preko puta slepih",jer je stari gradic Vizantion bio na mestu danasnjeg Iskidara,ciji stanovnici nisu uvideli bolji polozaj zlatnog roga u odnosu na azijsku stranu.
    Ubrzo se razvio u najvazniji trgovacki i saobracajni centar ondasnjeg sveta.Izrastajuci iz rimske civilizacije na osnovama helenizma i Hriscanske religije,on ce tokom 11 vekova Vizantijskog carstva postati politicko,kulturno i crkveno sediste ,i u tom svojstvu odigrati jednu od najznacajnijih uloga u razvoju evropske civilizacije.
    Treba napomenuti da je na glavnom forumu Konstantin podigao spomenik svom sinu Krispu,od cistog zlata,u prirodnoj velicini ,sa natpisom:" mom voljenom sinu,kojeg sam nepravedno pogubio".
    Vec naslednik Konstantinov,Konstancije II,ponovo prebacuje prestonicu u Sirmijum,koji ce biti glavni grad carstva sve do 361.godine.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:27

    Iscezla atinska slava,elegija episkopa Mihaila Honijata (XII/XIII vek)

    Ljubav prema Atini,nekada slavnoj,
    ispisa ove stihove,jos obozavajuci senu
    i u zar moje ceznje unoseci blago osvezenje,
    jer nigde vise se ne moze videti,ah nigde vise,
    mnogoopevani grad onakav kakav nekad bese.
    veoma dugo vreme,gotovo neizmerljivo culima nasim
    drzi je skrivenu duboko u zaboravu.
    Stoga moram gorko patiti,slicno ljubavniku,
    koji ne gleda lice svoje ljubljene,
    koji ne moze da je vidi tu pred sobom prisutnu,
    i samo posmatrajuci njenu sliku,tesi se
    kao da s njom razgovara i stisava zar vrele ljubavi svoje,
    Nesrecan sam kao nekad sto Iksion bese:
    Volim Atinu kao sto on nekada voljase Heru,
    on koji bez slutnje grljase varljivo oblicje njeno.
    Kako patim,jao!Sta kazem,sta li samo pisem?
    U Atini zivim,a Atinu ne vidim nigde,
    samo prasina pusta i ni trunke pravog blazenstva.
    Gde su nestala tvoja svetilista,nesrecni grade?
    Sve je nestalo i u bajku se pretvorilo:
    sud i sudije,govornicki podijum,narodna odluka,
    zakoni,skupstinska zasedanja,magija govornika,
    sednice veca,praznika blistavi sjaj,
    vodjstvo u ratovima na kopnu i moru,
    muza obilja,misli snaga!
    Sva je slava Atine nestala bez traga,
    ne osta nikakav znak,cak i samo nejasan.
    Stoga se moze oprostiti meni kome je sudbina uskratila
    da svojim ocima vidim mnogoslavljeni grad Atinu,
    ako sam svojijm perom skicirao jednu njenu sliku.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:27

    jedna vizantijska teorija drzave,
    pismo Manojla Moshopula,XIV vek.

    " Ljudi su od samog pocetka uvideli da su prinudjeni da zive zajedno,zato sto ne bi izasli na kraj kada bi bili upuceni na same sebe.Kako bi neko mogao biti bastovan i vinogradar i istovremeno vican ostalim granama zemljoradnje?ili kovac i loncar,arhitekta i kuvar,pastir,pekar,sesirdzija,obucar i krojac-sta sve coveku nije potrebno?Tako se sakupio citav jedan broj ljudi da svako ponudi svoje sposobnosti i da bi mogao imati koristi od sposobnosti drugih.
    Buduci da je sasvim prirodno da bi tamo gde se susrecu mnoga misljenja posledica medjusobnog saobracanja bili sporenje,prepirka i sukob,zar nije u skladu s prirodom razumnih bica da i za to nadju resenje?I resenje je nadjeno.Sastojalo se u tome da se ili jedan jedini koji se odlikuje razumom i iskustvom postavi za sudiju i vladara,ili vise njih.Jedno je monarhija,drugo aristokratija.ali je monarhija mnogo bolja od aristokratije.Jer ako vlada vise njih,uvek preti opasnost da se jedan okrene protiv drugoga.Dakle buduci da je situacija takva da jedan ili vise njih prilikom razracunavanja s nekim drugim budu jednostavno prevareni i porazeni,ili da prvi nesto slicno planiraju protiv drustva ili vladara,ljudi traze potpunu garanciju da se sprece takve mogucnosti.Sto se otvoreno desava covek to vidi i moze da spreci.Nevidljivo i ono sto se dogadja u srcu poznaje jedino Bog.Tako su odlucili da se svako iz zajednice suoci s Bogom i da svojom zakletvom potvrdi svoju odanost drgima.Da niko ne bi bio sumnjiv drustvu i vladaru,bilo je utvrdjeno,i odomacilo se,da svako mora poloziti jednu takvu zakletvu.Ovu zakletvu nazivam gradjanskom zakletvom.Ko je daje,mora se nje pridrzavati bez novcane naknade.Ali mora mu se,isto tako,dopustati da se odseli i da se nastani bilo gde drugde,pod pretpostavkom da time ne nastaje steta po domovinu.Ako njegova nova domovina vodi rat protiv bivse,on doduse ima poravo da se bori na strani nove domovine,ali ne bi trebalo da mu se dozvoli da odaje tajne svoje bivse domovine,na primer:skrivene vodene tokove,ili bilo sta drugo sto je saznao dok je tamo ziveo.
    Ako oni koji vladaju drugima zele da oko sebe okupljaju ljude koji bi ih cuvali,koji bi se za njih zauzimali i stitili njihove gradove i sela,koji bi se suprotstavljali njihovim neprijateljima,voleli njihove prijatelje i koji bi se izlagali posebnim opasnostima u ratu za njihovo dobro,ali i bez rata,oni ipak nemaju nikakvo pravo da nekoga na to primoraju.Oni za to moraju ponuditi naknadu,kao sto to cini svaki gradjanin koji ima vinograd i placa radnika da ga obere.A ko za to uzima naknadu takodje treba da se zakune vladaru da ce biti neprijatelj njegovih neprijatelja i prijatelj njegovih porijatelja.To je ono sto nazivam "carskom zakletvom".Ako neko zahteva bez naknade takvu zakletvu,po mom misljenju nepravicno postupa.Svako onaj ko zivi u jednoj zajednici pod jednim carem ili u nekoj drugoj koja ima drugo drzavno uredjenje i drugaciju organizaciju vlasti,mora dati drugu zakletvu.
    Ali ako neko prigovori da je Boziji nalog ne zaklinjati se,kako onda moze biti bezgresan onaj ko to,uprkos tome, cini?On,isto tako,treba da cuje da postoji Bozija rec koja kaze :"Mir svima!","Ko je od vas bez greha neka prvi na njega baci kamen","Ne sudite da se i vama ne bi sudilo.""


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:28

    Solun,

    Iako je do 1204.godine bio tek cetvrti grad po velicini u carstvu (posle Konstantinopolisa,Nikeje,Nikomedije i Antiohije),Solun je uvek uzivao poseban status.
    Medjutim,od vremena kada je,nekoliko decenija u XIII veku,bio srediste nezavisne drzave,Solun je toliko dobio na znacaju da se nije mogao vise svrstavati u provincijske gradove.
    Njegov polozaj je dodatno porastao nakon sto je postao sediste mladjih clanova vladajucih dinastija Paleologa i Kantakuzena, i centar jedne od najvecih apanaza (mletacke) u XV veku.Uz to,usled broja stanovnika,stepena svojih povlastica i postojanja sopstvenog senata,Solun je predstavljao upadljiv kontrast svim drugim gradovima u unutrasnjosti.Njegovo zlatno doba doslo je u XIV veku,kada je postao veliki intelektualni i umetnicki centar,ponekad vazniji i od samog Konstantinopolja.
    Cak sve do 1423.godine kada je vec bio u opadanju i iskusio tursko osvajanje,Solun se mogao pohvaliti sa 40.000 stanovnika,u vreme kada je naseljenost prestonice buila jedva nesto veca .Od preko milion stanovnika u XII veku,naseljenost Konstantinopolja pala je na 50.000.Ipak su ta dva grada,zajedno sa srpskim Novim Brdom (45.000) bila najveca tri grada u citavoj Evropi.
    Jedino je Solun,uz prestonicu,u vizantijskom carstvu imao cuvenu titulu "megalopolis".
    Solun je i posle 1423.godine kada su Mlecani preuzeli upravu nad gradom zadrzao sve svoje povlastice i prava, i sve do turskog osvajanja ostao glavno slobodno trgovacko srediste Balkana.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:28

    Aleksije Apokavk

    Aleksije Apokavk bio je vrlo zanimljiva licnost u jednom vremenu bogatom neobicnim ljudima.Njegov upecatljicivi uspon do znacajnog politicara,koji na sebi nosi veliki deo odgovornosti za sudbinu vizantijskog carstva,objasnjava u mnogomo dogadjaje u Carigradu,i uopste u Vizantiji,tokom citavog gradjanskog rata izmedju Paleologa i Kantakuzina.
    Apokavk je bio rodom iz maloazijske oblasti Bitinije,a poreklom iz neznatne porodice,sto je po malicioznom tvrdjenju savremenika imalo uticaja na formiranje karaktera sklonog nasilju i spletkama.U svakom slucaju,njemu se ne bi mogla odreci izuzetno energicna priroda koja je i uslovila njegov uspon.
    Karijeru je poceo kao cinovnik raznih poreskih funkcionera,a zatim je,baveci se uvek finansijama,presao u sluzbu Andronika Asana,magnata i rodjaka carske porodice.
    Posle jednog nejasnog razdoblja,prikljucio se novembra 1320.godine pristalicama Andronika III,koji je ratovao proziv svog dede Andronika II,jos uvek mlad,ali vec vrlo bogat nosilac visoke titule domestika zapadnih tema.
    Prema Kantakuzinovoj dovoljno jasnoj aluziji,prikljucivanje Apokavka mladom pretendentu na presto prouzrokovao je strah od kazne zbog pronevera koje je pocinio u sluzbi starog cara Abndronika II.
    Bilo je to u predvecerje prvog gradjanskog rata u Vizantiji u XIV veku (1321-132,kada su se oko Andronika II okupili mnogi mladji velikasi,medju kojima i istoricar i kasniji protivcar Jovan Kantakuzin.Tako su se prvi put ukrstile sudbine dvojice suparnika:Kantakuzina i Apokavka.
    Najveci domet u karijeri dostigao je Apokavk u vreme samostalne vladavine Andronika III(1328-1341),kao dugogodisnji ušpravitelj drzavnih finansija,a zatim,od proleca 1340.,kao komandant flote protiv Turaka.
    Posle smrti Andronika III,Apokavk je pokusao zakulisnim potezima da se nametne kao regent mladom caru Jovanu,tokom leta 1341.godine.Zbog toga je Apokavk morao odmah na pocetku novog gradjanskog rata da obezbedi siru podrsku.Regent je postao njegov suparnik Jovan Kantakuzin,posle sumnji da Kantakuzin hoce da preuzme carski tron (sto je kasnije i ucinio),Apokavk krajem 1341.godine proteruje sve pripadnike Kantakuzina i konfiskuje njihova ogromna imanja.
    Tim cinom carica Ana postavlja Aleksija Apokavka za regenta mladom caru Jovanu,izaziva gradjanski rat i konacni pocetak sloma vizantijskog carstva.
    Posle silnih spletki i pokusaja atentata,Apokavka ipak 1345.godinena carigradskom hipodromu ubijaju pristalice Kantakuzina.Slom carstva je postao vise nego izvestan,jer je Apokavk bio veliki protivnik unajmljivanja turskih odreda u sluzbu Vizantije.Steta sto nije uspeo to da spreci,jer su Turci kasnije otkazali poslusnost svom unajmitelju Kantakuzinu,.zauzeli Galipolje i poceli osvajanje Evrope.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:28

    Kekavmen-"Stratigikon", 11.vek,
    -uputstvo sopstvenom sinu kroz zivotne mudrosti-(1).

    Hteo bih da volis sve ljude,ali da nikome ne odajes svoje tajne;samo tako si siguran.
    Cim nekome otkrijes svoje tajne,njegov si rob;on ce ti veoma nauditi i rugace ti se,a ti se neces usuditi da mu protivrecis.
    Zasto da svojom voljom prokockas svoju slobodu?
    Mozda ces reci:"On je castan covek i nece odati moju tajnu".
    Ti pri tome i ne pomisljas da si sam odao svoju tajnu cim si je drugom u uho sapnuo.Sto u uho ulazi kroz jezik izlazi.
    Nikome,dakle,ne govori svoju tajnu.Zar to i prorok ne kaze:"Cuvaj se od onoga s kim spavas!".
    Tvoji sinovi i kceri treba da te postuju,ali postuj i ti njih i ne preziri ih cak i ako su tako mali.
    Onako kako uce od tebe,tako ce se kasnije i sami ponasati.
    Ali takodje postuj i samog sebe!
    Ko samog sebe ne postuje,nece ni drugog postovati.
    Ne budi ludo odvazan! Ko pokazuje smelost bez razuma,posle ce se gorko kajati.
    Postuj mlado i staro,pa ce te postovati i oni i njihov Tvorac.
    Kad udjes u crkvu,nemoj radoznalo posmatrati tudje zene nego ponizno gledaj u oltar.
    Mnogo citaj i mnogo ces znati.
    Ako ne razumes ono sto si procitao,ne gubi hrabrost.Naime,ako cesce citas knjigu,onda ce ti Bog podariti spoznaju i ti ces to razumeti.
    Ako nesto ne znas,onda pitaj ljude i ne budi gord.Ljudima ne dostaje znanja upravo stoga sto nista ne pitaju i nista ne zele da uce.
    Kad neko govori,pusti ga da zavrsi.
    Ako je njegovo znanje valjano,onda ces imati koristi od njega;ako je bezvredno,opet ce ti biti korisno,zato sto ces na tome moci da vezbas svoju kritiku.
    Istrazi Sveto Pismo kao sto je Gospod nalozio,ali nemoj radoznalo po njemu pretrazivati.
    Ne spavaj i ne boravi u kuci u kojoj znas da se nalazi guja,svejedno velika ili mala.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:29

    Kekavmen-"Stratigikon"-11.vek
    -uputstvo sopstvenom sinu kroz zivotne mudrosti-(2),

    Pazi se onih koji prevarom zele da ti uzmu novce koje si im pozajmio.
    Mnogi su na ovaj nacin bez hleba ostali.
    Da ti kazem kako se to desava: Tvoj buduci duznik od tebe najpre ne trazi nikakvu pozajmicu;naprotiv,salje ti sva moguca jestiva,kao na primer jednog zeca,ili prepelice,ili ribe,mozda jos i neke druge stvari,na primer aromaticne materije.
    To ucini 2-3 puta i pozovete par puta kod sebe.
    Tada ti nekim povodom pokaze jednu vecu sumu zlatnih solida koju je pozajmio od nekog drugog i kaze: "Tako i tako,ovu sumu sam ulozio u taj i taj posao;elem,ne primaju ovaj novac nego taj i taj (pominje onaj za koji pretpostavlja da ga ti imas).
    Znam,veli,da ga imas.Ako sam ti drag,onda ga daj meni,inace mi propada posao.
    U pitanju je,veli,posao koji donosi veliku dobit.Sutra ili krajem nedelje dobices natrag svotu,a uz to i veliku proviziju.
    Mozda ce ti umesto toga reci i ovo: imam toliko novca kod sebe ,ali evo bas sad izgubih kljuc od sefa.Ili: Juce je dosao jedan moj prijatelj i ja sam mu pozajmio tako mnogo solida.Sada su mi potrebni.Daj ih meni,kod mene su na sigurnom;ne postoji nikakva opasnost da ti kod mene nestanu novci.
    On te ovim recima lozi i uspavljuje,a zatim je spreman da od tebe uzme pozajmicu.
    Ti se pri tome secas poslastica koje ti je slao i raskosnih gozbi koje je priredjivao.
    Cim je novac dobio u ruke,poverovao je da je sa tvojim novcem ostvario veliku dobit,te kaze sebi: Blagosloveni da su zecevi i sve ostalo sto sam mu inace slao,blagosloveni da su gurmanski specijaliteti koji su mi doneli tako mnogo novca.
    Uskoro ce poceti da te izbegava.Ti ces ga,doduse,podsetiti na dug,a on ce te se otarasiti uctivim recima.
    Zatim ce poceti od tebe da se skriva.Ako rano ujutru zakucas na njegova vrata,uopste ti nece odgovoriti i ti ces se od njega vratiti postidjen.Ako ne najavljen upadnes kod njega i pozelis da s njim govoris,one ce sigurno naci neki izgovor.
    Ili ce biti gnevan na nekoga,ili ce pak imati smrtni slucaj.
    Ili ce reci:Zar te nije stid da mi tu zbog nekoliko bezvrednioh solida pravis scene?Veruj mi da sam znao da si takav,od tebe ne bih ni pozajmio.I pustice te da odes praznih ruku.
    Drugi put ce ti otvoreno reci: Veruj mi,jela koja sam ti slao,pozivi na gozbe i aromaticne materije koje sam ti poklanjao ,sve to upravo iznosi onoliko novaca koliko si mi i dao!Nemam razloga da se pred tobom stidim!
    On to odbija od kapitala koji je pozajmio.
    Ako zelis da izvuces samo polovinu,sigurno je neces dobiti.Podsmevace ti se i ogovarace te na sve nacine.
    Ali zasto duzim sa pricom? On ce postati tvoj najveci neprijatelj i bljuvace gnev na tebe.Toliko o duznicima koji se sluze prevarom.Drugi to pokusavaju kumstvom i bratstvom.Nude zetove i snahe i obecavaju zvezde sa neba; svim mogucim prevarama zele da se dokopaju tvog vlasnistva.
    Cuvaj se!


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:29

    Kekavmen-"Stratigikon"-11.vek,
    -uputstvo sopstvenom sinu kroz zivotne mudrosti-(3.),

    Vrata tvoje kuce trebaju da gledaju na istok da bi ulazio svez vazduh.
    Marva treba da ti je dobro uhranjena,jer ne znas sta moze da se desi.
    Nemoj drzati lenje robove.
    Cesto se druzi sa monasima;nemoj da ih prezires cak i kad su to sasvim neobrazovani ljudi.Ne zaboravi da su i Sveti apostoli bili prostodusni,a ipak su prosvetlili svet.
    Daruj slobodne u tvojoj sluzbi kad god ti to prilike dopustaju.
    Ako i pored tvojih dobrocinstava zele da napuste sluzbu,ne zadrzavaj ih.
    To ne bi bilo pravicno.
    Gledaj da zasadis mnogo loze,ali da pijes malo vina.
    Pijandura jednom mesecno ili godisnje sidje s uma i citav njegov zivot postaje tama.
    Ne pocini ubistva i ne odobravaj nikakav plan za ubistvo,cak i kad bi doticni hteo da te ubije.
    Svako ko izvlaci mac,kako stoji u Svetom Pismu,skoncace od tog istog maca.
    Ne trazi nikakva prorocanstva od vracara.
    Dogadjaji dolaze cak i ako ih unapred ne znas.
    Ako je posredi nesto rdjavo,kakva ti je korist od toga da unapred tugujes?
    Ne izvodi pred sud nevinog,bez obzira da li je u pitanju krivica ili novac.
    Sta kazem:nevinog?
    Nemoj to uciniti ni krivcu,bas naprotiv uzmi ga u zastitu,sem u slucaju da se suprotstavlja caru ili velikom broju drugih ljudi.
    Ne nosi nikakvu amajliju,osim krsta ili ikone Svetitelja ili neke relikvije Svetitelja.
    Ne obaziri se na snove i uopste nemoj verovati u njih,cak i kada je rec o svetoj stvari.
    Ako tako postupas bices siguran.
    Vec su mnogi zbog toga propali.
    Ne jemci ni za koga.
    Mnogi koji su bili jemci,prevarili su se.
    Cak i kada je rec o tvom najboljem prijatelju,nemoj da dajes nikakvu garanciju.
    Daj mu sto mu je potrebno ako to imas i ucvrstices prijateljstvo.
    Ako jemcis,to te nece kostati samo svote novca,vec i prijateljstva.
    Osim toga,smejace ti se kao glupaku.
    Lepo je imati dobru poslugugu;bolje i vaznije od toga je biti mudar,cak i bez bogatstva.
    To je dobro receno.
    Ja bih pak rekao da su mnogi,progonjeni zbog svog bogatstva,platili zivotom.
    Ne kudim bogatstvo,alim razboritosti dajem prednost.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:29

    Kekavmen-"Stratigikon"-11.vek,
    -uputstvo sopstvenom sinu kroz zivotne mudrosti-(4.),

    Kcerka bestidnica ne sramoti samo sebe samu nego i svoje roditelje i svoj rod.
    Zatvori svoje kcerke kao osudjenice i ne pustaj nikoga k njima da te ne bi ujelo nesto kao guja.
    Sto se domacinstva tvoga tice,najpre se pobrini za ono sto je najnuznije,a tek onda za ono sto je suvisno.
    Ako prvo kupis ono sto je suvisno,na kraju ces ga ponovo morati prodati,zato sto neces imati ono sto je neophodno.
    U neophodno spada ono sto je nuzno za nase odrzanje,u izlisno spada skupoceno posudje,meki pokrivaci,pozlaceni kreveti itd.
    Dok si siromasan ne zidaj kucu koja ce te samo uvaliti u dugove i nikada nece biti zavrsena,tako da ces biti primoran da odustanes od celog plana.
    Radije zasadi vinovu lozu i obradjuj zemlju koja ti poklanja svoje plodove i hrani te,a da ti ne zadaje brige.
    Tek kad budes imao svega previse,onda gradi.
    Novac gradi kuce,a iznad svega stoji Bog.
    Nemoj da se bavis zanimanjem koje donosi mnogo novca,ali u sebi krije opasnost i mogucnost pada,cak i ako to znas da radis dobro;tu,na primer spada falsifikovanje novca,kovanje laznog novca,falsifikovanje dokumenata,falsifikovanje pecata itd.
    Moli se Bogu da ne padnes u ruke nekog lekara,koliko god da je sposoban.
    U svakom slucaju,propisace ti pogresne stvari.
    Ako tvoja bolest nije ozbiljna,on ce je predstaviti tezom no sto je i tvrdice da su ti potrebni skupi lekovi.
    Ja cu te izleciti,reci ce ti.
    Ako mu das novac,tvrdice da nije dovoljno za kupovinu lekova,zatim ce jos jedanput dobiti novac.
    Ako zeli da te iskoristi,savetovace ti da uzimas obroke koje ne bi smeo jesti i tek tako ce izbiti tvoja bolest.
    On ce te i dalje leciti i produzavati tvoje bolove.
    Ako ne zelis da padnes u ruke lekara,dobro da se najedes u podne i da umereno jedes uvece,jer tako neces imati tegobe u zelucu.
    Ako si stvarno bolestan,posti i ponovo ces ozdraviti i bez lekara.
    Nikad ne stavljaj melem na telo;ako to ucinis,mozda ce ti pomoci dva-tri dana ili jednu nedelju,a zatim ce biti beskoristan.
    Takodje ne uzimaj nikakav lek i protivotrov.
    Znam mnoge koji su umrli od takvih napitaka.
    Ali ako zelis da popijes nesto sto ce dobro delovati na bolove u zelucu,onda popij pelen.
    Ako imas bolesnu jetru,popij rabarber i nista drugo.
    Jedanput godisnje,u februaru,martu ili septembru,idi da ti puste krv iz vene,zatim se odmaraj i to ce biti dovoljno.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:30

    Kekavmen-"Stratigikon"-11.vek,
    -uputstvo sopstvenom sinu kroz zivotne mudrosti-(5.),

    Svoje sinove i kceri treba da ukoris,ali ne batinom nego recju.
    Ne dopusti da ih bilo ko drugi kori ili kaznjava.
    Ko je svoju zenu sahranio izubio je,ako je bila dobra,polovinu i vise od polovine svog zivota.
    Ako muz ostane suzdrzljiv i pravilno vaspita svoju decu,bice velik i pred Bogom i pred ljudima.
    Ali ako ga ubode zaoka sladostrasca,u suzama ce dolaziti kuci i u suzama odlaziti od kuce svoje,navodno zbog zalosti za pokojnicom i time pravdati zanemarivanje domacinstva i nedovoljnu brigu o deci.
    U stvari,on svoje vreme provodi sa zenama koje se razumeju u utehu,s onima koje se zovu svodnice;on ih poziva za trpezu i bednik postuje necasne!
    Daje im sve sto im je potrebno i sve im obecava samo da mu nadju zgodnu zenu.
    Ove se sada obavezuju da mu dovedu najbolju zenu,ali im je prethodno za istu svrhu vec platila neka druga zena.
    Zatim odlaze k njoj i kazu:Nasle smo jednoga kakvog bi sebi samo pozeleti mogla;uzivaj sad u onom sto ima.
    Zatim se vracaju nesrecniku i hvale mu je.
    Posto su mu tako napunili usi,posto su i njoj i njemu iz dana u dan laskale,posto su se naplatile od obe strane,konacno ih pridobijaju.
    On dakle,uzima onu zenu,a o deci se vise niko ne brine.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:31

    Osnivanje Carigrada i obeležje novoga carstva

    11 maja 330 g., na obalama Bosfora, Konstantin je izvršio svečano osvećenje svoje nove prestonice, Konstantinopolja (Carigrad).

    Zašto je car, napuštajući starodrevni Rim, preneo na Istok sedište monarhije? Osim toga što je imao malo lične naklonosti prema mnogobožačkom i večito nezadovoljnom gradu Cezara, Konstantin ga je smatrao, ne bez razloga, rđavo smeštenim da bi mogao odgovoriti novim potrebama koje su se nametale carstvu. Opasnost od Gota pretila je sa Dunava, a od Persijanaca iz Azije; mnogobrojno stanovništvo Ilirika pretstavljalo je u pogledu odbrane dragocenu pomoć, ali za organizovanje te odbrane Rim je bio suviše daleko. Dioklecijan je to već bio uvideo, i on je takođe bio osetio privlačnu silu Istoka. U svakom slučaju, onoga dana kada je Konstantin osnovao Novi Rim začelo se vizantisko carstvo.

    Zbog svog geografskog položaja (na tački gde se Evropa dodiruje sa Azijom), zbog vojne i ekonomske važnosti koja je odatle proizilazila, Carigrad je bio prirodno središte oko koga su se mogli okupiti istočni narodi. S druge strane, zbog jelinskog obeležja koje je dobila još u samom začetku, a naročito zbog osobina koje je primila od hrišćanstva, nova prestonica se duboko razlikovala od stare i dosta verno je simbolizovala nove težnje i stremljenja istočnog sveta. Još prilično davno pre toga pripremalo se u rimskom carstvu novo shvatanje države. U početku IV veka, u dodiru sa bliskim Istokom, preobražaj je bio dovršen. Konstantin se trudio da od carske vlasti načini apsolutnu vlast sa božanskim pravom. On je okruži svim mogućim sjajem odela, diademe i purpura, svim mogućim bleskom etikete, svom mogućom raskoši dvora i carske svite. Smatrajući sebe božjim pretstavnikom na zemlji, verujući da se u njegovom razumu ogleda vrhovni razum, on je nastojao da i u najsitnijim stvarima istakne neprikosnovenu prirodu vladarevu, da ga izdvoji od ostalih ljudi svečanim ceremonijama, da stvori, jednom rečju, od zemaljskog carstva sliku carstva nebeskog.

    Isto tako, da bi uvećao ugled i moć krune, on je hteo da monarhija bude uređena na administrativnoj osnovi, strogo izdeljena po starešinstvu, savesno nadgledana, i u kojoj bi sva vlast bila usretsređena u carevim rukama. Najzad, stvarajući od hrišćanstva državnu veru, umnožavajući u njegovu korist razne povlastice, braneći ga od jeresi, ukazujući mu u svima prilikama svoju zaštitu, Konstantin je dao još jedno obeležje carskoj vlasti. Zasedavajući među episkopima, "kao da je bio jedan od njih", ističući sebe kao postavljenog čuvara dogme i verskog poretka, mešajući se u sve poslove crkve, donoseći zakone za nju i sudeći u njeno ime, uređujući je i upravljajući njome, saziva|ući crkvene sabore i pretsedavajući im, izdajući verske propise, Konstantin, a za njim svi njegovi naslednici, bili oni pravoslavni ili arijevci, urediše na osnovu istog načela odnose između crkve i države. To bi ono što će se docnije nazvati cezaropapizmom, neograničena vlast careva nad crkvom; a istočno sveštenstvo, dvorjansko, slavoljubivo i velikodruštveno, poslušno i savitljivo, primi ne buneći se ovo nasilničko postupanje.

    Sve je to bilo duboko zadahnuto shvatanjima o vlasti istočnih monarhija, i zahvaljujući svemu tome, ma da je rimsko carstvo postojalo još oko jednog veka, do 476 g., ma da je, do kraja VI veka, rimska tradicija ostala žilava i moćna i na samom Istoku, oko Konstantinove prestonice se okupio istočni deo monarhije i došao na neki način do svesti o samom sebi. Još od IV veka, mimo prividnog i načelnog održavanja rimskog jedinstva, dve polovine carstva bile su se u nekoliko mahova razdvajale i njima su vladali različiti carevi; a kada je 395 g. Teodosije Veliki umro, ostavljajući svojim sinovima Arkadiju i Honoriju nasledstvo podeljeno na dva carstva, davno pripremano odvajanje bi određenije i konačno. Tada je postalo istočno rimsko carstvo.


    Kriza usled varvarske najezde

    U toku dugog istoriskog otseka, koji je trajao od 330 do 518 g., dve ozbiljne krize bile su uzdrmale carstvo, i ono je tek zahvaljujući njima najzad dobilo svoj osobeni izraz. Prva kriza je nastala usled varvarske najezde.

    Počevši od III veka, preko svih graničnih tačaka, na Dunavu kao i na Rajni, germanski varvari postepeno su prodirali na rimsko zemljište. Jedni su, u malim gomilama, dolazili kao vojnici ili se nastanjivali kao zemljoradnici; drugi su, sa celim plemenima, privučeni bezbednošću i blagostanjem monarhije, tražili povlastice na zemlju koje im je carska vlada rado davala. Velika komešanja, koja su neprekidno bila na dnevnom redu kod veoma nestalnih germanskih naroda, ubrzaše nadiranje varvara i učiniše ga opasnim. Pod njihovim naletom, u V veku, zapadno rimsko carstvo podleže, i moglo se u početku verovati da ni Vizantija neće odoleti bolje od Rima njihovom strahovitom udaru.

    376 g., bežeći ispred Huna, Zapadni Goti zatražiše od carstva utočište i zemlju. Dve stotine hiljada od njih biše smešteni južno od Dunava, u Meziji. Oni se uskoro pobuniše; car Valens bi ubijen kada je pokušao da ih zaustavi ispred Adrijanopolja (Jedrene, 378 g.); da se ukrote, potrebne su bile veština i odlučnost Teodosija I. Ali, po njegovoj smrti (395 g.), opasnost se opet pojavi. Alarih, kralj Zapadnih Gota, napade Makedoniju; on opustoši Tesaliju i srednju Grčku i prodre čak do Peloponeza, a da slabi Arkadije (395-408 g.) - pošto se sva istočna vojska nalazila na Zapadu - nije uspeo ni da ga zadrži; a kada je Stilihon, pozvat sa Zapada u pomoć carstvu, opseo Gote kod Foloje, u Arkadiji (396 g.), on je više voleo da ih pusti da umaknu i da se nagodi sa njihovim poglavicom. Otada, punih nekoliko godina, Zapadni Goti su bili svemoćni u istočnom carstvu, obarajući Arkadijeve doglavnike, naturajući vladaocu svoju volju, ponašajući se kao gospodari u prestonici, narušavajući državni poredak svojim pobunama. Ali slavoljubivost Alarihova više ga je vukla ka Zapadu; 402 g. on upade u Italiju; 410 g. opet se povrati, zauzevši Rim; i, konačnim utvrđivanjem Zapadnih Gota u Galiji i Španiji, opasnost koja je pretila istočnom carstvu bi otklonjena.

    Trideset godina docnije pojaviše se Huni. Atila, osnivač prostranog carstva koje se pružalo od Dona do Panonije, pređe 441 g. Dunav, zauze Viminacij (kod Kostoca), Singidun (Beograd), Sirmij (Sremska Mitrovica), Nais (Niš), i zagrozi Carigradu. Carstvo, nemoćno, morade pristati na plaćanje danka. I pored toga, Huni se 447 g. opet pojaviše južno od Dunava. Pregovori ponovo otpočeše. Ali opasnost je i dalje bila velika i mogla se očekivati bliska propast kada, 450 g., car Markijan (450-457 g.) odvažno odbi plaćanje danka. Još jedanput sreća se osmehnu na istočno carstvo. Atila se krete na Zapad; otuda se vrati pobeđen, oslabljen, i uskoro, posle njegove smrti, raspade se država koju je bio osnovao (453 g.).

    U drugoj polovini V veka i Istočni Goti se uhvatiše u koštac sa carstvom, koje bi primorano da ih uzme u službu, da im ustupi pojedine delove zemlje (462 g.), da obaspe njihove poglavice počastima i novcem. Posledica toga je bila da su se, 474 g., mešali čak i u unutrašnje poslove monarhije: po smrti cara Lava I (457-474 g.) Teodorih je osigurao pobedu Zenonu nad njegovim suparnikom u borbi oko prestola. Ubuduće, varvari će postati nasrtljiviji nego ikada. Svi pokušaji da se njihove poglavice međusobno zavade ostaće uzaludni (479 g.): Teodorih opljačka Makedoniju, zagrozi Solunu, zahtevajući sve piše, dobivajući 484 g. titulu konzula, preteći Carigradu 487 g. Ali i njega je takođe mamila privlačna moć Italije, gde je, 476 g., zapadno carstvo bilo srušeno i koje mu je Zenon na vešt način predlagao da nanovo osvoji. Još jedanput opasnost je bila izbegnuta.

    Prema tome, varvarska najezda je bila skliznula duž granica istočnog carstva ili ga se samo uzgred bila dotakla, tako da je Novi Rim ostao nepobeđen, kao uveličan zbog propasti u koju je tonuo stari Rim, i, samim tim, još više upućen na Istok.


    Verska kriza

    Druga kriza bila je verska.

    Danas je dosta teško pojmiti vaLjlost ksju su, u IV i V veku, imale velike jeresi, arijevstvo, nestorijevstvo, monofizitstvo, koje su veoma ozbiljno potresale crkvu i istočno carstvo. One se većinom shvataju kao obične prepirke bogoslova koji su se strasno zaletali u zamršena raspravljanja o teško razumljivim i izlišnim pitanjima. U stvari, one su imale sasvim drukčiji smisao i značaj. Iza njih su se, vrlo često, skrivali politički interesi i suprotnosti koji su bili od nedoglednih posledica po sudbinu carstva. Osim toga, te jeresi su odigrale glavnu ulogu u utvrđivanju odnosa izmeću crkve i države na Istoku, kao i u određivanju veza izmeću Vizantije i Zapada; i zbog svega toga one zaslužuju da budu pažljivo proučene.

    Na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325 g.) osuđeno je Arijevo učenje i proglašeno da su Bog-otac i Bog-sin "jedinosuštni". Ali isključenje iz crkve nije pokolebalo Arijeve pristalice, i IV vek bio je ispunjen žestokom borbom - u kojoj su i sami carevi uzimali učešća - između protivnika i branilaca pravoslavlja. Arijevo učenje izvojevalo je pobedu za vreme Konstancijeve vlade na crkvenom saboru u Riminiu (359 g.), ali ga je Teodosije I odbacio na drugom vaseljenskom saboru u Carigradu (381 g.), i od toga trenutka jasno je bila obeležena razlika između grčkog duha, zanetog tananom metafizikom, i zapadnog latinskog duha, zaljubljenog u jasnost, suprotnost između istočnih episkopa, pokornih vladarevoj volji, i odlučne i ohole nepomirljivosti rimskih papa. Raspra koja se, u V veku, započela o spoju dveju priroda - ljudske i božanske - u Hristovoj ličnosti još više je pooštrila ta razilaženja i u toliko ozbiljnije uzdrmala carstvo što se i politika umešala u verske razmirice. Zaista, kao što su pape, na Zapadu, za vreme Lava Velikog (440-462 g.), osnovale papsku monarhiju, tako su i aleksandriski patrijarsi, za vreme Kirila (412-444 g.) i Dioskora (444-451 g.), pokušali da ustanove aleksandrisko papstvo. Osim toga, zahvaljujući tim nemirima, stare nacionalne protivnosti i uvek živahne težnje za otcepljenjem nalazile su, u borbi protiv pravoslavlja, zgodnu priliku da se ispolje i na taj način usko vezivale verski sukob za političke interese i ciljeve.

    428 g., već dvadeset godina, Vizantijom je vladao Teodosije II (408-450 g.) pod tutorstvom svoje sestre Pulherije. Večiti maloletnik, on je provodio vreme u slikanju, bojenju ili prepisivanju rukopisa, usled čega je dobio nadimak Krasnopisac. Ako se njegovo ime ipak spominje u istoriji, to je stoga što je podigao jak pojas utvrđenja koja su, kroz tolike vekove, zaštićavala Carigrad i stoga što je, u Teodosijevom Zakoniku, skupio carske zakone obnarodovane posle Konstantina. Ali, zbog svojih osobina, on se morao pokazati veoma slab i nemoćan prema crkvenim rasprama.

    Nestorije, carigradski patrijarh, učio je da su u Hristu spojene dve prirode, ljudska i božanska, i da je Isus običan čovek koji je postao Bog, i on je, dosledno tome, odricao Devi Mariji naziv Teotokos (Bogorodica). Kirilo Aleksandriski odmah ugrabi ovu priliku da unizi prestoničkog episkopa i, podržavan od papstva, izradi da se na trećem vaseljenskom saboru u Efesu (431 g.) svečano osudi Nestorijevo učenje, posle čega je, nametnuvši svoju volju caru, neograničeno vladao nad istočnom crkvom. Kada je Evtihije, nekoliko godina docnije, oteravši u krajnost Kirilovo učenje, propovedao da Isus ima samo jednu prirodu, božansku (to je bilo monofizitstvo), naišao je takođe na potporu aleksandriskog patrijarha Dioskora, i na crkvenom saboru u Efesu, poznatom pod nazivom efesko razbojništvo (449 g.), izgledalo je da je pobeda aleksandriske crkve osigurana.

    Protiv tih sve većih težnji carstvo i papstvo, podjednako uznemireni, udružiše se. Četvrti vaseljenski sabor u Halkedonu (451 g.) utvrdi, shodno propisu Lava Velikog, pravoslavno učenje o spoju dveju priroda i obeleži istovremeno propast aleksandriskog sna i pobedu države, koja je kao gospodar upravljala saborom i učvrstila jače nego ikada svoju vlast nad istočnom crkvom.

    Ali se osuđeni monofiziti ne pokoriše: oni produžiše dugo vremena, u Misiru i Siriji, da osnivaju crkve sa otpadničkim težnjama, što je pretstavljalo ozbiljnu opasnost po jedinstvo monarhije. Rim, osim toga, pored svoje pobede u dogmatskom pogledu, morao je da primi sa izvesnom bojazni proširenje vlasti carigradskog patrijarha koji postade, pod carevom zaštitom, pravi papa na Istoku. U tome je ležala klica zamašnih sukoba. Prema papstvu, svemoćnom na Zapadu i koje je težilo da se oslobodi carske vlasti, istočna crkva postajaše državna crkva, podložna vladarevoj volji, i koja je, sve više i više, zbog grčkog jezika kojim se služila, zbog svojih mističnih sklonosti suprotnih rimskoj teologiji, zbog svoje stare mržnje na Rim, nastojala da se obrazuje kao nezavisno telo. I na taj način još istočno rimsko carstvo dobivalo je svoj osobeni izraz. Na Istoku su održavani veliki sabori, tamo su se pojavile velike jeresi; i istočna crkva, najzad, gorda zbog slave svojih velikih crkvenih otaca, Svetog Vasilija, Grigorija Niskog, Grigorija Nazijanskog, Jovana Zlatoustog, ubeđena u svoju duhovnu premoć nad Zapadom, sve je više naginjala odvajanju od Rima.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:31

    Istočno rimsko carstvo krajem V i na početku VI veka

    Tako, u vreme careva Zenona (474-491 g.) i Anastasija (491-518 ) , javljalo se shvatanje čisto istočne monarhije.

    Posle propasti zapadnog carstva (476 g.), istočno carstvo ostalo je jedino rimsko carstvo. I ma da je sačuvalo, u tom svojstvu, veliki ugled u očima varvarskih vladalaca koji bejahu osnovali kraljevine u Galiji, Španiji, Africi, Italiji, ma da je stalno polagalo na njih nekakva neodređena suzerenska prava, u stvari, s obzirom na oblasti koje je zauzimalo, to carstvo je bilo prvenstveno istočno. Ono je obuhvatalo celo Balkansko Poluostrva osim severozapadnog dela, Malu Aziju do jermenskih planina, Siriju do iznad Eufrata, Misir i Kirenaika. Te su zemlje sačinjavale 64 provincije ili eparhije, koje su bile podeljene na dve pretorske prefekture: Orijent (dijeceze: Trakija, Azija, Pont, Orijent, Misir), i Ilirik (dijeceza Makedonija). Ma da je uprava carstva i dalje bila uređena po rimskom uzoru i osnovana na podvojenosti građanske i vojne vlasti, careva vlast je postajala sve neograničenija, kao u istočnim monarhija; a od 450 g. dobila je još veći ugled zbog svečanog obreda miropomazanja koji je činu stupanja na presto davao božansko obeležje. Razumno staranje cara Anastasija osiguralo je carstvu odlično branjene granice, dobre finansije, pošteniju administraciju. Politički smisao vladalaca trudio se da povrati monarhiji moralno jedinstvo, pokušavajući, ma i po cenu raskida sa Rimom, da obrati monofizitske jeretike. To je bila svrha unijonističkog ukaza (Henotikon) koji je 482 g. obnarodovao Zenon i čija je prva posledica bila stvaranje rascepa između Vizantije i Rima: preko trideset godina (484-518 g.) pape i carevi, naročito Anastasije, ubeđeni i strastveni monofizita, borili su se ogorčeno i nepomirljivo; i u toku tih razmirica dovršeno je obrazovanje istočnog carstva u zasebno telo.

    Najzad, i civilizacija carstva dobivala je sve više istočnjačko obeležje. Čak i za vreme rimske vladavine jelinizam je, na celom grčkom Istoku, bio ostao duboko ukorenjen. Velike i napredne varoši, Aleksandrija, Antiohija, Efes, bile su središta znatne duhovne i umetničke kulture. Pod njihovim uticajem razvila se, u Misiru, Siriji, Maloj Aziji, civilizacija sva prožeta predanjima i običajima nasleđenim od stare Grčke. Carigrad, koji je njegov osnivač obogatio remek-delima grčkog sveta i koji je tako postao najdivniji muzej, gajio je takođe spomen na jelinsku starinu. Osim toga, u dodiru sa Persijom, istočni svet se beše probudio i ponovo došao do svesti o svojim drevnim predanjima; u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji, Jermenskoj, stara tradicionalna naslaga opet se pojavila i istočni duh opet je vršio svoj upliv na zemlje nekada jelinizovane. Iz mržnje prema neznabožačkoj Grčkoj hrišćanstvo je podupiralo te nacionalne težnje. A iz mešavine tih oprečnih predanja rađala se, u celom istočnom svetu, moćna i plodna delatnost. U ekonomskom, duhovnom i umetničkom pogledu imale su, u IV i V veku, Sirija, Misir i Anatolija naročitu važnost u carstvu: tu je hrišćanska umetnost pripremala, čitavim nizom pokušaja i učenih istraživanja, veličanstveni vrhunac koji će obeležiti remek dela VI veka; i od tog trenutka ona se javila kao čisto istočnjačka umetnost. Ali dok su se, u provincijama, budila na taj način stara domaća predanja i neizlečiva ćud za otcepljenjem, Carigrad se takođe pripremao za svoju buduću ulogu, primajući i spajajući različne sastojke koji su bili naneseni od različnih civilizacija, dovodeći u sklad suprotne duhovne smerove i raznolike umetničke postupke i metode, tako da iz svega toga stvori jednu izvornu civilizaciju.

    Na taj način je izgledalo da se dovršava pokret koji je Vizantiju vukao ka Istoku; i moglo se verovati da će se uskoro ostvariti shvatanje Jednog čisto istočnog carstva kojim će se despotski vladati, u kome će upravni postupak biti dobar, koje će biti čvrsto branjeno, koje se neće zanimati Zapadom u političkom pogledu da bi moglo voditi brigu o samom sebi, i koje neće oklevati, radi uspostavljanja svog verskog jedinstva, da raskine sa Rimom i da stvori, pod okriljem države, crkvu skoro nezavisnu od Rima. Na nesreću po uspeh toga sna carstvo se nalazilo, krajem V i na početku VI veka, u strahovitoj krizi. Od 502 g. Persijanci su nastavili da ratuju na Istoku; u Evropi Sloveni i Avari su otpočeli sa svojim upadima južno od Dunava. U zemlji razdor je bio na vrhuncu. Prestonica je bila uskolebana kavgama cirkuskih stranaka, Zelenih i Plavih; provincije, nezadovoljne, upropašćene ratom, satrvene porezima, iskorišćavale su svaku priliku da traže svoja nacionalna prava; vlada je bila neomiljena u narodu; jedna moćna protivnička stranka borila se protiv njene politike i pružala zgodan izgovor pobunama slavoljubivaca, od kojih je najozbiljnija bila buna Vitalijanova 514 g.; najzad, neizgladivo sećanje na rimsko doba koje je održavalo misao o neophodnom jedinstvu rimskog sveta, Romanije, stalno je privlačilo duhove prema Zapadu. Da bi se izišlo iz te nepostojanosti potrebna je bila snažna ruka i jasna politika sa određenim i čvrstim pogledima. Justinijanova vlada je to donela.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:31

    Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518-610 g.)


    Stupanje na presto Justinove dinastije

    518 g., po Anastasijevoj smrti, jedna do sta mračna spletka uzdiže na presto Justina, glavnog zapovednika gardiskih trupa. On je bio seljak iz Makedonije i došao je oko pedeset godina ranije u Carigrad da potraži sreću, dobar vojnik, ali veoma neobrazovan i bez ikakvog iskustva u poslovima. Tako bi tome skorojeviću, koji je, u poznoj starosti od skoro 70 godina, postao osnivač dinastije, prilično teško padala vlast do koje je uzdignut da nije imao pored sebe, kao savetodavca, svoga sestrića Justinijana.

    Poreklom, kao i Justin, iz Makedonije, - romantično predanje koje je od njega napravilo Slovena postalo je docnije i nema nikakve istoriske vrednosti - Justinijan je rano došao u Carigrad, na poziv svoga ujaka, u tu je bio vaspitan potpuno u rimskom i hrišćanskom duhu. On je imao smisla za poslove, zreo duh, izrađen karakter, sve što je bilo potrebno da postane pomoćnik novog gospodara. I on je, u stvari, vladao od 518 do 527 g. mesto Justina, očekujući da vlada sam u svoje ime od 527 od 565 g. Tako, skoro pola veka, Justinijan je upravljao sudbinom istočnog-rimskog carstva i utisnuo je dobu, nad kojim se uzdiže njegov moćni lik, tako dubok pečat da je samo njegova volja bila dovoljna da prekine prirodni razvoj koji je vukao carstvo ka Istoku.

    Pod njegovim uticajem, od samog početka Justinove vladavine, javio se nov politički pravac. Prva briga carigradske vlade bila je da se izmiri sa Rimom i da učini kraj šizmi, i Justinijan, da bi potvrdio savez i pružio papi zalogu svoje verske revnosti, pune tri godine (518-521 g.) strahovito je progonio monofizite po celom Istoku. Usled približenja Rimu nova dinastija je bila osnažena. Osim toga, Justinijan je umeo, vrlo vešto, da preduzme potrebne mere da bi vladi osigurao trajnost. On ukloni iz nje Vitalijana, svoga najopasnijeg protivnika; naročito je učini omiljenom pomoću poklona i sjaja kojim je okruži. Ali, od tog trenutka, Justinijan je maštao o nečem mnogo većem: on je uviđao važnost koju je mogao imati za njegove buduće ciljeve obnovljeni sporazum sa papstvom; zbog toga je papi Jovanu - prvom papi koji je posetio Novi Rim - priredio 525 g. veličanstven doček u prestonici; on je osećao koliko će se takvo držanje dopasti Zapadu i na kakvo će neizbežno poređenje navesti između pobožnih careva koji vladaju u Carigradu i varvarskih gospodara arijevaca koji vladaju u Africi i Italiji. Na taj način on je pripremao velike planove koje će ostvariti kada, po Justinovoj smrti 527 g., bude dobio svu vlast u svoje ruke.


    Justinijanov karakter, njegova politika i njegova okolina

    Justinijan ni u čemu ne liči na vladaoce iz V veka koji su mu prethodili. Ovaj skorojević, popevši se na presto Cezara, hteo je da bude rimski car, i on je bio, zaista, poslednji po redu od velikih rimskih careva. Ipak, i pored neospornih njegovih osobina, kao što su vrednoća i ljubav prema radu, - jedan dvoranin nazivao ga je "carem koji nikada ne spava" - i pored stvarne brige oko poretka i iskrenog staranja oko dobre administracije, Justinijan bi, zbog svoga zazirućeg i surevnjivog despotizma, zbog svoje detinjaste taštine, zbog svoje zbunjene delatnosti, zbog svoje često neodlučne i slabe volje, posmatran u celini, izgledao prilično osrednji i neuravnotežen vladalac da duh u njemu nije bio veliki. Ovaj seljak iz Makedonije bio je istaknuti pretstavnik dveju značajnih ideja: carske i hrišćanske; i pošto je imao te dve ideje njegovo ime ostaje besmrtno u istoriji.

    Sav prožet spomenima na rimsku veličinu, Justinijan je maštao da obnovi rimsko carstvo onakvo kakvo je ono bilo nekada, da povrati valjanost nezastarimim pravima koja je Vizantija, kao naslednica Rima, zadržala nad zapadnim varvarskim kraljevinama, da uspostavi jedinstvo rimskog sveta. Naslednik Cezara, on je hteo da bude, kao što su oni bili, živi zakon, najpotpunije ovaploćenje neograničene vlasti, a tako isto i nepogrešni zakonodavac i novotar koji se brine o dobrom poretku u monarhiji. Najzad, iz gordosti koju mu je ulivao njegov carski položaj, on je hteo da ga ulepša svim mogućim sjajem i velelepnošću; veličanstvenošću građevina, dvorskom raskoši, malo detinjastim načinom kojim je nazvao, po svome imenu, Justinijanovim tvrđave koje je sagradio, varoši koje je iznova podigao, sudove koje je ustanovio, on je hteo da ovekoveči slavu svoje vladavine i da pokaže, kako je on govorio, svojim podanicima koliko su nesravnjivo srećni što su se rodili u njegovo doba. On je maštao još više. Božji izabranik, njegov zemaljski pretstavnik i naslednik, on stavi sebi u zadatak da bude pobornik pravoslavlja, bilo u ratovima koje je preduzimao i čije je versko obeležje neosporno, bilo u velikom naporu koji je uložio da raširi po celom svetu pravoslavnu veru, bilo u načinu kojim je upravljao crkvom i suzbijao jeres. Celog svog života on je radio na ostvarenju toga slavoljubivog i veličanstvenog sna, i imao je sreću da za pomagače na tom poslu nađe vešte ministre kao što su bili pravnik Tribonijan ili pretorski prefekt Jovan Kapadočanin, dobre vojskovođe kao Velizara i Narzesa, a naročito izvrsnog savetnika u licu "vrlo prečasne supruge koju mu je Bog podario", one koju je voleo da naziva "svojom najmilijom draži", carice Teodore.

    Teodora je takođe bila skorojevićka. Ćerka jednog čuvara medveda u Hipodromu, ona je, ako treba verovati Prokopijevim ogovaranjima u njegovoj Tajnoj istoriji, sablažnjavala savremenike svojim životom poznate glumice i svojim sramnim pustolovinama, a još više kada je osvojila Justinijanovo srce, uspela da je on uzme za ženu i zajedno sa njim se popela na presto. Izvesno je da je ona sve do svoje smrti - umrla je 548 g. - imala svemoćan uticaj na cara i da je upravljala carstvom koliko i on, a možda i više. To je dolazilo usled toga što je ova velika slavoljubivica, pored svojih mana, - volela je novac, vlast, i, da bi sačuvala presto, bila je često verolomna, surova, neumoljiva u svojoj mržnji, - imala izvanrednih osobina, energiju, odlučnost, jaku i odvažnu volju, mudar i pronicljiv politički duh i možda pravilniji pogled na stvari nego njen carski suprug. Dok je Justinijan maštao da nanovo osvoji Zapad i da osnuje na savezu sa papstvom obnovljeno rimsko carstvo, dotle je ona, kao prava orijentalka, upravljala pogled prema Istoku sa tačnijim osećanjem stvarnosti i neophodnosti. Ona je htela da stiša verske raspre koje su bile štetne po spokojstvo i moć carstva, da podesnim ustupcima i znatnom trpeljivošću pridobije otpadničke narodnosti, kao što su bile one u Siriji i Misiru, i da, po cenu raskida sa Rimom, povrati snažno jedinstvo istočne monarhije. Možda bi carstvo kakvo je ona zamišljala, zbijenije, jednorodnije, moćnije, bolje odolelo napadima Persijanaca i Arabljana. U svakom slučaju njena se ruka osećala svuda, u upravi zemlje, u spoljnim odnosima, u verskoj politici; i danas još, u Sv. Vitalu u Raveni, na mozaicima koji krase zadnji polukružni deo crkve, njen lik, u svem sjaju vladalačke veličanstvenosti, dostojno stoji prema liku Justinijanovom.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:32

    Car Justinijan I Veliki,
    ...........


    Justinijanova spoljna politika

    U doba kada je Justinijan stupio na vlast carstvo se još nije bilo oporavilo od ozbiljne krize u kojoj se nalazilo od kraja V veka. Za vreme poslednjih meseci Justinove vladavine Persijanci, nezadovoljni prodiranjem carske politike na Kavkaz, u Jermensku, na granicama Sirije, bejahu nanovo otpočeli rat, i usled toga najbolji deo vizantiske vojske nije se micao sa Istoka. U zemlji borbe između Zelenih i Plavih održavale su opasno političko vreše koje je još više pogoršavala žalosna podmitljivost državne administracije i nezadovoljstvo koje je otuda proizilazilo. Justinijan se na prvom mestu brinuo da otkloni ove teškoće koje su usporavale izvršenje njegovih slavoljubivih snova u pogledu Zapada. Ne uviđajući, ili ne želeći da uvidi, veličinu opasnosti koja mu je pretila sa Istoka, on potpisa sa persiskim kraljem, po cenu širokih ustupaka, mir 532 g., posle koga je mogao potpuno da raspolaže svojom vojnom snagom. S druge strane, on oštro uguši unutrašnje nemire kada, u januaru 532 g., strašna buna, koja je - prema lozinci pobunjenika - sačuvala ime Nika ("pobeda"), ispuni Carigrad za vreme čitave jedne nedelje plamenom i krvlju. U tim burnim danima, kada mu umalo ne propade presto, Justinijan ima da zahvali za svoj spas naročito hrabrosti Teodorinoj i energiji Velizarevoj. Ali, u svakom slučaju, surovost kojom je ugušena buna (tle Hipodroma bilo je prekriveno sa 30,000 leševa) imala je za posledicu da za dugo vremena povrati red u prestonici i da načini carsku vlast neograničenijom nego ikada. 532 g. Justinijan je imao odrešene ruke.

    Obnavljanje carske moći na Zapadu. - Stanje na Zapadu bilo je povoljno po njegove planove. U Africi kao i u Italiji stanovništvo, nad kojim su vladali varvarski i jeretički gospodari, željno je iščekivalo obnavljanje carske vlasti; a ugled carstva bio je toliki da su i sami vandalski i istočnogotski kraljevi priznavali zakonitost vizantiskih potraživanja. Iz tih razloga naglo opadanje varvarskih kraljevina ostavljalo ih je nemoćnim prema Justinijanovim napadima, a njihove međusobne razmirice sprečavale su ih da se udruže protiv zajedničkog neprijatelja Kada je, 531 g., nasilničko postupanje Gelimerovo pružilo vizantiskoj diplomatiji priliku da posreduje u Africi, Justinijan, pouzdajući se u opasno ratno oruđe koje je pretstavljala njegova izvrsna vojska, nije nimalo oklevao, željan da istovremeno oslobodi afričke katolike od "arijevskog sužanjstva" i da povrati vandalsku kraljevinu pod skut carskog jedinstva. 533 g., sa vojskom od 10 000 pešaka i od 5 do 6.000 konjanika, Velizar se ukrca u Carigradu: rat je bio isto toliko kratak koliko pobedonosan. Potučen kod Decima i Trikamara, Gelimer, opkoljen pri likom svog povlačenja u planinu Papuu, bi primoran da se preda (534 g.). Za nekoliko meseci nekoliko konjičkih pukova - jer su oni odigrali presudnu ulogu - uništiše, protiv svakog očekivanja, Genzerihovu kraljevinu. Pobedniku Velizaru bi priređen u Carigradu triumfalan doček. Međutim, iako je bilo potrebno još petnaest godina (534-548.) da se savladaju ustanci Berbera i pobune najamničkih i razuzdanih carskih trupa, Justinijan je ipak mogao da se ponosi da je povratio najveći deo Afrike i da gordo uzme nadimke "Vandalski" i "Afrikanski".

    Istočni Goti iz Italije mirno su posmatrali uništavanje vandalske kraljevine. Uskoro je i na njih došao red. Ubistvo Amalasvinte, Teodorihove ćerke, od strane njenog muža Teodaha (534 g.) pružilo je Justinijanu priliku da se umeša; ali ovoga puta rat je bio tetki i duži. Velizar je uspeo da pokori Siciliju (535 g.), da zauzme Napulj, zatim Rim, gde je izdržao protiv vojske novoga kralja Istočnih Gota, Vitigesa, čuvenu opsadu koja je trajala celu jednu godinu (od marta 537 g. do marta 538 g.); uspeo je zatim da osvoji Ravenu (540 g.) i da pred carske noge dovede Vitigesa kao sužnja. Goti se pribraše tek pod, vođstvom okretnog i odlučnog Totile. Velizar, ponovo poslat u Italiju sa nedovoljnim snagama, pretrpe bedan neuspeh (544-548 g.); bila je potrebna energija Narzesa da se slomi kod Tagine (552 g., otpor Istočnih Gota, da se satru u Kampaniji poslednje varvarske gomile (553 g.), da se Poluostrvo očisti od franačkih rulja Leutarisa i Butilina (554 g.). Moralo je proteći dvadeset godina dok Italija nije nanovo osvojena. I ovoga puta Justinijan je bio prerano poverovao da je osvojenje dovršeno; zbog toga možda nije na vreme učinio potreban veliki napor da jednim udarcem razbije snagu Istočnih Gota; preduzeto je pomoću malog broja vojske - jedva dvadeset pet ili trideset hiljada vojnika - da se Italija ponovo stavi pod carsku vlast, i rat se prema tome bedno razvlačio.

    I u Španiji Justinijan je iskoristio okolnosti da se umeša u borbe oko prestola kraljevine Zapadnih Gota (554 g.) i da osvoji jugoistočni deo.

    Zahvaljujući tim srećnim ratovima Justinijan je mogao laskati sebi da je ostvario svoj san. Zbog njegovog upornog slavoljublja Dalmacija, Italija, cela istočna Afrika, južna Španija, ostrva u zapadnom delu Sredozemnog Mora, Sicilija, Korzika, Sardinija, Balearska Ostrva, bejahu ponovo ušli u sklop rimskog jedinstva; prostranstvo monarhije bilo je skoro udvostručeno. Zauzećem Septema careva vlast se prostirala čak do Herkulovih Stubova, i, ako se izuzme deo primorja koji su držali Zapadni Goti u Španiji i Septimaniji i Franci u Provansi, Sredozemno More je opet bilo postalo rimsko jezero. Razume se da ni Afrika ni Italija nisu ušle celim svojim nekadašnjim prostranstvom u sklop carevine; pored toga, one su bile iscrpene i opustošene dugogodišnjim ratovima. Ipak, ta su osvojenja neosporno uvećala ugled i slavu carstva, i Justinijan je sve činio da ih održi. Od osvojene Afrike i Italije obrazovane su, kao nekada, dve pretorske prefekture, a car se trudio da pruži stanovništvu tačnu sliku carstva onakvog kakvo je ono ranije bilo. Sredstva preduzeta za popravku stanja u tim krajevima ublažiše delimično nevolje stvorene ratom. Odranbene mere predostrožnosti - osnivanje velikih vojnih zapovedništava, ustrojstvo vojnih pograničnih oblasti (limites) koje posedoše naročite, graničarske, trupe(limitanei), podizanje moćne mreže tvrđava, - osiguraše bezbednost zemlje. Justinijan se mogao pohvaliti da je uspostavio na Zapadu onaj savršeni mir, onaj "savršeni poredak", koji mu se činio kao obeležje jedne u pravom smislu prosvećene države.

    Ratovi na Istoku. - Na nesreću, ta velika preduzeća behu iscrpla carstvo i odvratila pažnju od Istoka. Istok se osveti na najstrahovitiji način.

    Prvi persiski rat (527-532 g.) bio je samo naveštenje opasnosti koja je pretila. Pošto nijedan od dvojice protivnika nije hteo potpuno da zagazi, bitka je ostala nerešena; Velizareva pobeda kod Dare (530 g.) bila je izravnana njegovim porazom kod Kalinika (531 g.), i s obe strane su se požurili da zaključe jedan nesiguran mir (532 g.). Ali novi persiski kralj Hozroje Anuširvan (531-579 g.), preduzimljiv i slavoljubiv, nije bio čovek koji bi se zadovoljio takvim ishodom. Videći Vizantiju zauzetu na Zapadu, uznemiren naročito namerama o svetskom zavojevanju koje Justinijan nije krio, on, 540 g., upade u Siriju i opljačka Antiohiju; 541 g. osvoji Laziku i zauze Petru; 542 g. porobi Komaginu; 543 g. potuče Grke u Jermenskoj; 544 g. opustoši Mesopotamiju. Sam Velizar bio je nemoćan da ga pobedi. 545 g. moralo je biti sklopljeno primirje, koje je bilo nekoliko puta obnavljano, a 562 g. potpisan mir na pedeset godina, kojim se Justinijan obavezao da će plaćati danak persiskom kralju i da neće vršiti nikakvu versku propagandu na persiskom zemljištu. Ma da je po tu cenu sačuvao zemlju Laza, staru Kolhidu, persiska opasnost, posle ovog dugog i kobnog rata, nije bila nimalo umanjena.

    Za to vreme, u Evropi, granica na Dunavu popuštala je pod navalama Huna koji su, 540 g., pustošili po Trakiji, Iliriku, Grčkoj do korintskog zemljouza, i dopirali skoro do samog Carigrada; Slovena koji su, 547 g. i 551 g" pljačkali po Iliriku, a 552 g. zagrozili Solunu; ponovo Huna koja su se, 559 g., pojavili pred Carigradom koji spase s velikom mukom hrabrost starog Velizara. Osim njih počeli su se pojavljivati i Avari, drski i opasni. Istina je da se nijedan od ovih upada nije završio trajnim naseljenjem kakvog stranog naroda u carstvu, ali je Balkansko Poluostrvo zbog njih ipak mnogo propatilo. Carstvo je skupo plaćalo na Istoku pobede koje je Justinijan odnosio na Zapadu.

    Odbranbene mere i diplomatija. - Justinijan se, međutim, na Istoku kao i na Zapadu, trudio da osigura odbranu i bezbednost zemlje. Osnivanjem velikih vojnih zapovedništava koje je poverio magistri militum - ima (vrhovni vojni zapovednici) i stvaranjem, na svima granicama, vojnih pograničnih oblasti (limites) koje su zaposele naročite trupe (limitanei), on obnovi prema varvarima ono što se ranije zvalo "pretstraža monarhije" (praetentura imperii). Ali je naročito podigao na svima granicama neprekidan lanac utvrđenja koja zauzeše sve strategiske tačke i obrazovaše nekoliko uzastopnih brana protiv upada; iza njih, radi veće sigurnosti, celo zemljište bi pokriveno tvrđavicama. I danas još nalaze se na mnogim mestima ruševine tih gradića koji se uzdizahu na stotine u svima provincijama carstva, i one izvrsno svedoče o veličini napora kojim je, prema Prokopiju, Justinijan stvarno "spasao monarhiju".

    Najzad, vizantiska diplomatija, dopunjujući vojnu delatnost, trudila se da osigura, u celom svetu, ugled i uticaj carstva. Veštim deljenjem novca i naklonosti, velikom umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, ona je dovodila pod vizantisku vlast i činila bezopasnim varvarske narode koji su bili u stalnom pokretu na granicama monarhije. Pomoću verske propagande ona ih je uvodila u krug vizantiskog uticaja. Verski propovednici, koji su prenosili hrišćanstvo sa obala Crnoga Mora na abisinske visoravni i u saharske oaze, bili su jedna od najznačajnijih crta grčke politike u srednjem veku. Na taj način carstvo je postalo pokrovitelj ovih podložnih naroda: Arabljana iz Sirije i Jemena, Berbera iz severne Afrike, Laza i Cana na granicama Jermenske, Herula, Gepida, Langobarda, Huna na Dunavu, čak i franačkih vladara iz daleke Galije gde se, po crkvama, molilo za rimskog cara. Carigrad, u kome je Justinijan raskošno dočekivao varvarske vlaodaoce, činio se kao prestonica sveta. I ma da je, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli car pustio da se unese rasulo u vojne ustanove i nalazio veliko zadovoljstvo u smicalicama preskupe diplomatije koja je, razdajući novac varvarima, istovremeno izazivala u njih opasnu pohlepu, istina je i to da su, dokle je god carstvo bilo dovoljno jako da se brani, njegovu diplomatiju, potpomaganu vojnom silom, savremenici smatrali čudom od smotrenosti, lukavosti i promućurnosti; uprkos ogromnim žrtvama koje je monarhija podnela zbog preteranog slavoljublja Justinijanovog, sami njegovi opadači priznali su da je "prirodna uloga svakog vladara plemenitog duha da teži da uveća carstvo i da ga učini slavnijim" (Prokopije).


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:32

    Justinijanova unutrašnja vladavina

    Unutrašnja uprava carstva zadavala je Justinijanu isto toliko brige kao i odbrana zemlje. Hitno administrativno preustrojstvo nametalo se njegovoj pažnji. Opasna verska kriza zahtevala je njegovo staranje.

    Zakonodavno i administrativno preustrojstvo. - Poredak u monarhiji bio je u najvećem stepenu poremećen. Činovništvo je bilo podmitljivo i iskvareno; nered i beda vladali su u provincijama; sudovi, zahvaljujući nejasnosti zakona, bili su samovlasni i pristrani,; a jedna od najozbiljnijih posledica ovakvih prilika bila je u tome što su se porezi veoma slabo uterivali. Justinijan je isuviše voleo red, želeo administrativnu centralizaciju, a takođe se i brinuo o javnom dobru, da bi mogao da trpi ovakvo stanje.

    On preduze, dakle, dvostruko preustrojstvo. Da bi dao carstvu "određene i utvrđene zakone", on poveri svome ministru Tribonijanu veliki zakonodavni posao. Odbor, koji se sastao 528 g. radi izmene Zakonika, skupi i sredi u jednom zborniku najvažnije carske zakone koji su obnarodovani od vremena cara Adrijana. Tako je postao Justinijanov Zakonik, koji je objavljen 529 g. i čije je novo izdanje izišlo 534 g. Zatim su nastale Digeste ili Pandekte, u kojima je druga jedna komisija, imenovana 530 g., prikupila i sredila mišljenja povađena iz spisa velikih pravnika iz drugog i trećeg veka, ogromno delo koje bi dovršeno 533 g. U Institucijama biše ukratko izloženi u vidu priručnika, namenjenog potrebama studenata, osnovi novoga prava. Najzad, zbornik novih odluka (Novele) koje je izdao Justinijan između 534 g. i 565 g. dopuni veličanstveni spomenik poznat pod imenom Corpus juris civilis.

    Justinijan je bio toliko ponosan na ovo veliko zakonodavno delo da je zabranio da se u nj ubuduće dirne ili da se ono menja ma kakvim objašnjenjima, i naredio je da, u preuređenim pravničkim školama u Carigradu, Bejrutu, Rimu, ono bude stalna osnova pravničke obuke. I zaista, pored nesumnjivih nedostataka, pored žurbe u radu čije su posledice bile ponavljanja i protivrečnosti, pored toga što su najlepši spomenici rimskog prava bili u njemu žalosno raskomadani, to je bilo jedno veoma veliko delo, jedno od najplodnijih po napredak čovečanstva. Ako je Justinijanovo pravo udarilo temelje neograničenoj vlasti carevoj, ono je takođe, u srednjevekovnom svetu, sačuvalo na Zapadu pojam o državi i načela društvenog uređenja. Ono je, osim toga, prožimajući novim duhom hrišćanstva surovost starog rimskog prava, unelo u zakon dotada nepoznato staranje o društvenoj pravdi, o javnoj moralnosti i o čovečnosti.

    Da bi popravio administraciju i pravosuđe Justinijan je, 535 g., obnarodovao dve velike uredbe u kojima je ocrtao činovnicima nove dužnosti koje im je nametnuo, preporučujući im iznad svega najveću ispravnost u upravljanju podanicima. Istovremeno, car je ukinuo kupovanje položaja u službi, povisio je plate, izbacio je nepotrebna znanja i ustanove, sjedinio je, u čitavom nizu provincija, da bi poredak u njima bio bolje osiguran, građansku i vojnu vlast: ovo je pretstavljalo pripremu za preobražaj koji je bio od značajnih posledica po administrativnu istoriju carstva. On je preuredio sudsku administraciju i prestoničku policiju; dao je velikog poleta u celom carstvu javnim radovima, gradio je putove, mostove, vodovode, kupatila, pozorišta, crkve, i sa nečuvenom raskoši nanovo podizao Carigrad koji je delimično bio razoren za vreme pobune iz 532 g. Najzad, smotrenom ekonomskom politikom, Justinijan se trudio da razvije industrisko bogatstvo i trgovačku radinost carstva1) i, po navici, hvalio se "da je država, zahvaljujući njegovim veličanstvenim zamislima, ponovo procvetala". U stvari, i pored careve dobre volje, administrativno preustrojstvo nije uspelo. Ogromni rashodi i stalna potreba za novcem koja je otuda proizilazila prouzrokovaše strahovito poresko opterećenje koje sroza carstvo u bedu i iscrpe ga. Jedina dobra stvar toga velikog napora za preobražajem bilo je ukidanje 541 g. konzulskog zvanja radi štednje.

    Verska politika. - Kao i svi carevi koji su, posle Konstantina, došli na presto, i Justinijan se zanimao crkvom, koliko iz naklonosti prema bogoslovskim rasprama toliko i iz državnih razloga. On se, da bi istakao svoju pobožnu revnost, žestoko borio protiv jeretika, 529 g. naredio je da se zatvori atinski univerzitet na kome se potajno nalazilo nekoliko profesora neznabožaca, ozbiljno je progonio otpadnike. On je hteo, osim toga, da upravlja crkvom kao gospodar, i u zamenu za zaštitu i dobročinstva kojima ju je obasipao nametnuo joj je samovlasno i grubo svoju volju, proglasivši se otvoreno "carem i sveštenikom". Ipak, više puta nije umeo da se snađe. Da bi ostvario svoje namere na Zapadu bilo mu je potrebno da očuva usposvetljenu slogu sa papstvom; da bi obnovio na Istoku političko i moralno jedinstvo morao je da štedi monofizite, još uvek mnogobrojne i moćne u Misiru, Siriji, Mesopotamiji, Jermenskoj. Nalazeći se između Rima, koji je zahtevao osudu jeretika, i Teodore, koja je savetovala povratak politici unije Zenona i Anastasija, car, više puta, nije umeo da se odluči; njegova kolebljiva volja trudila se, u čitavom nizu protivrečnosti, da u ovoj dilemi pronađe pomirljivo rešenje. Da bi učinio po volji Rimu, on, jedno za drugim, dozvoli da crkveni sabor u Carigradu 536 g. isključi iz crkve otpadnike, izazva protiv njih proganjanja (537-538 g.), udari na tvrđavu koju je za njih pretstavljao Misir; a da bi učinio po volji Teodori, dopusti monofizitima da obnove svoju crkvu (543 g.) i upe se da dobije od pape, na petom vaseljenskom saboru u Carigradu 553 g., zaobilaznu osudu odluka donetih na četvrtom vaseljenskom saboru u Halkedonu. To je bio spor o Trima poglavljima2) koji je, preko dvadeset godina (543-565 g.), držao carstvo u uzrujanom stanju i izazvao šizmu u zapadnoj crkvi, ne povrativši mir na Istoku. I pored velike surovosti i samovolje koje js upotrebio protiv svojih protivnika, od kojih je papa Vigilije bio najznamenitija žrtpa, Justinijan nije postigao nikakav uspeh. Politika unije i trpeljivosti koju je preporučivala Teodora bila je, bez sumnje, promišljena i mudra; zbog neodlučnosti Justinijanove da se otvoreno opredeli, i pored njegovih dobrih namera, pogoršale su se jedino otpadničke težnje Misira i Sirije i uvećala se njihova narodna mržnja protiv carstva.


    1) Za vreme Justinijanove vlade dva kaluđera doneše iz Kine, oko 557 g., tajnu o gajenju svilene bube, koja, dozvoljavajući sirskoj industriji da proizvodi svilu, oslobodi delom Vizantiju od inostranog uvoza.
    2) Ovo ime dolazi otuda što se raspra odnosila na izvode iz dela triju bogoslova, Teodora Mopsvestiskog, Teodorita Kirskog i Ive Edeskog, čije je učenje sabor u Halkedonu odobrio i protiv koga je Justinijan izdejstvovao osudu da bi ugodio monofizitima.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:32

    Vizantijska civilizacija u VI veku

    U istoriji vizantijske civilizacije Justinijanova vladavina obeležava presudno doba. Daroviti pisci, istoričari kao Prokopije i Agatija, Jovan Efeski ili Evagrije, pesnici kao Pavle Silenciar, Bogoslovi kao Leontije Vizantijski, nastavili su, ne bez sjaja, grčku klasičnu književnost, a u osvit VI veka Roman, "knez meloda", stvorio je pobožno pesništvo, možda najlepši i najosobeniji izraz vizantijskog duha. Sjaj umetnosti bio je još divniji. To je doba kada se dovršavao u Carigradu lagani razvoj koji su pripremale već dva veka razne mesne škole na Istoku, a kako je Justinijan voleo velike građevine, kako je imao sreću da nađe odlične umetnike koji će izvršiti njegove namere i kako je bio u mogućnosti da im stavi na raspoloženje neiscrpna novčana sredstva, spomenici iz toga doba, prava čuda od nauke, smelosti i raskoši, obeležiše u konačnim delima vrhunac vizantijske umetnosti.

    Nikada umetnost nije bila raznovrsnija. plodnija, slobodnija; svi načini građenja, svi obrasci zgrada sretaju se tada, bazilike kao Sv. Apolinarija Nuovo u Raveni ili Sv. Dimitrija u Solunu, crkve sa poligonalnom osnovom kao Sv. Sergija i Vakha u Carigradu ili Sv. Vitala u Raveni, građevine u obliku krsta sa pet kubeta kao crkva Sv. Apostola ili mnogi neimarski radovi od kojih je Sv. Sofija, koju su sazidali izmedju 532 g. i 537 g. Antimije Tralski i Isidor Miletski, neosporno remek-delo po osobenosti plana, lakosti sklopa, majstorskoj smelosti rasporeda, veštini postignute ravnoteže, skladnoj lepoti razmera. Duhovita mnogobojnost mramora, tanano izrađeni vajarski radovi, mozaički ukrasi na plavoj i zlatnoj osnovi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstveni sjaj o kome se još i danas, u nedostatku uništenih mozaika u crkvi Sv. Apostola ili jedva vidljivih pod turskim premazivanjem u Sv. Sofiji, može dobiti izvestan pojam u crkvama u Parencu i Raveni i na osnovu onoga što je ostalo od divnih ukrasa u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu. Svuda, u izrađevinama od zlata, tkanine, slonove kosti, u rukopisima, pojavljuje se isto obeležje blistave raskoši i svečane uzvišenosti koje označuje stvaranje novog stila. Pod sjedinjenim uticajem Istoka i staroga veka vizantijska umetnost, za vreme Justinijana, doživela je svoje prvo zlatno doba.


    Kraj Justinijanovog dela (565-610 g.)

    Ako se Justinijanova vladavina posmatra u celini, ne množe joj se odreći neosporna veličina ni ogromni ugled koji je monarhija trenutno pod njim uživala. Pitanje je ipak da li ta veličina nije bila više prividna nego stvarna i da li taj veličanstveni zavojevački napor, zaustavljajući prirodni razvoj istočnog carstva, iscrpljujući ga radi preteranih težnji, nije mu učinio, ukupno uzev, više zla nego dobra. U svima Justinijanovim preduzećima uvek je bilo velike nesrazmere između cilja koji je hteo da ostvari i sredstava kojima je raspolagao za njegovo ostvarenje; nemanje novca bilo je večito zlo koje je usporavalo najlepše planove i koje je kvarilo najpohvalnije namere. Da bi se to zlo otklonilo morali su biti uvećani poreski nameti do tačke kada postaju nepodnošljivi; a kako je, osim toga, za vreme poslednjih godina svoje vladavine, ostareli Justinijan sve više zanemarivao upravljanje poslovima, položaj monarhije, kada je on umro 565 g. u 87 godini starosti, bio je potpuno očajan. U finansijskom i vojnom pogledu carstvo je bilo iscrpeno; na svima granicama ukazivale su se velike opasnosti; u unutrašnjosti zemlje ugled vlasti bio je oslabljen: u provincijama zbog razvitka velikih feudalnih poseda, u prestonici zbog neprestanih sukoba između Zelenih i Plavih; u borbi za život ljudi su pribegavali krajnjim sredstvima; duboka beda vladala je svuda; i savremenici su se sa zaprepašćenjem pitali "kuda su iščezla bogatstva Romeja (Grka)". Prečišćavanje se nametalo: ono je bilo teško i porazno. To su izvršili Justinijanovi naslednici: njegov sestrić Justin II (565-578 g.) Tiberije II (578-582 g.) i Mavrikije (582-602 g.).

    Oni odlučno započeše novu politiku. Odvraćajući se od Zapada, gde su, uostalom, Langobardi svojom najezdom (568 g.) oduzeli od carstva polovinu Italije, Justinijanovi naslednici ograničiše se da tamo stvore čvrstu odbranu osnivanjem afričkog i ravenskog egzarhata. Po tu cenu mogli su da svrate svoju paljnju na Istok i da zauzmu prema neprijateljima monarhije odlučniji stav. Zahvaljujući preduzetim merama o preustrojstvu vojske, persiski rat, koji je nastavljen 572 g. i koji je trajao do 591 g., završen je povoljnim ugovorom po kome je Vizantija dobila persiski deo Jermenske. U Evropi, iako su Avari i Sloveni svirepo pustošili Balkansko Poluostrvo, osvajajući utvrđenja na Dunavu, opsedajući Solun, preteći Carigradu (591 g.) i počinjući čak da se trajno nastanjuju, srećni uspesi prenesoše konačno rat preko granice i donesoše do Tise vizantijsko oružje (601 g.).

    Na nesreću, unutrašnja kriza pokvari sve. Justinijan je vladao krajnje apsolutistički; po njegovoj smrti plemstvo se osili, težnje provincija za odvajanjem ponova oživeše, u cirkuskim strankama opet otpoče vrenje. A kako je vlada bila nemoćna da popravi finansiski položaj, nezadovoljstvo se uveća, pogoršano još i administrativnim rasulom i vojničkim pobunama. Verska politika još više zaoštri opšte rđavo stanje. Posle jednog kratkotrajnog pokušaja trpeljivosti započe pravo proganjanje jeretika; iako je Mavrikije učinio tome kraj, s druge strane, nezgodni sukob koji je dopustio da izbije između carigradskog patrijarha, koji je polagao pravo na vaseljensku titulu, i pape Grgura Velikog poveća staru mržnju izmeću Istoka i Zapada. I pored svojih stvarnih dobrih osobina Mavrikije je, zbog preterane štednje, bio veoma neomiljen. Slabljenje političke vlasti omogućilo je uspeh vojničke pobune koja pope na presto Foku (602 g.).

    Surovi vojnik, novi vladalac je mogao da se održi samo pomoću nasilja (602-610 g.); na taj način je postigao da sasvim upropasti monarhiju. Hozroje II, istupajući kao osvetnik Mavrikijev, nastavi rat; Persijanci osvojiše Mesopotamiju, Siriju, Malu Aziju. 608 g. bili su u Halkedonu, prema Carigradu. U zemlji su se ređale pobune, zavere, meteži; celo carstvo vapilo je za spasiocem. On dođe iz Afrike. Iraklije, sin kartaginskog egzarha, obori 610 g. Foku i zasnova novu dinastiju. Posle skoro pola veka potresa Vizantija je bila našla vođu da upravlja njenom sudbinom. Ali isto tako, za to pola veka, Vizantija se bila postepeno vratila ka Istoku. Preobražaj u smislu vraćanja ka Istoku, prekinut dugom Justinijanovim vladavinom, sada se sve više bližio svome potpunom ostvarenju.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:33

    Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610-717 g.)

    U istoriji Vizantije VII vek pretstavlja jedno od najmračnijih doba. To je vreme ozbiljne krize, odlučan trenutak kada je izgledalo da je i sam opstanak carstva bio u pitanju. Spolja, velika opasnost, prvo od Persijanaca, zatim još strašnija od Arabljana, sručila se na iscrpeno carstvo. U zemlji se dovršavao dubok preobražaj koji je vizantiskoj državi i vizantiskom svetu dao nov izgled. Dotada je monarhija uglavnom bila rimsko carstvo svetskog obeležja; latinski je bio zvanični jezik, rimska tradicija je sačuvala prava i okvire koje je Rim bio utvrdio. U početku VIII veka, naprotiv, bilo je obrazovano jedno čisto vizantisko carstvo, čije se sve sile usretsređuju oko Carigrada i čije je obeležje sve više istočnjačko.




    Obnova carstva u doba Iraklija

    U trenutku kada se Iraklije (610-641 g.) popeo na presto položaj monarhije izgledao je skoro očajan. Persijanci su svake godine sve više napredovali: 612 g. zauzeli su Antiohiju, Apameju, Kesariju; 614 g. Damask; 615 g. Jerusalim odakle su odneli u Ktesifon časni krst i ostale najveće hrišćanske svetinje; 617 g. osvojili su Misir, a u Aziji su doprli do Halkedona. Za to vreme Avari su se pojavili ispred Carigrada (619 g.); Langobardi su napredovali u Italiji, a u Španiji je carstvo izgubilo i poslednje svoje posede. Obeshrabren tolikim porazima, Iraklije je hteo u jednom trenutku da napusti Carigrad i da prestonicu prenese u Afriku. Patrijarh Sergije, čiji je uticaj bio moćan na celokupnu politiku za sve vreme Iraklijeve vladavine, vrati mu pouzdanje svojom nesavladljivom energijom. I Iraklije, upečatljiv i osetljiv, sposoban za velika oduševljenja i za nagle utučenosti, pun žarkog verskog zanosa i goreći da osveti hrišćanstvo od uvreda koje su mu naneli Persijanci, hrabar vojnik, dobar administrator i veliki vojskovođa, pribra se. Patrijarh mu stavi na raspoloženje crkveno blago; on sam, neumornim trudom, obnovi vojsku. 622 g. bio je spreman za borbu. Punih šest godina, ne dopuštajući da ga ma šta odvrati od namere, čak ni strahoviti napad koji su udruženi Persijanci i Avari priredili na Carigrad (626 g.), on je odnosio pobedu za pobedom nad vojskom Velikog Kralja, prenoseći rat na neprijateljsko zemljište, u Aderbejdžan (623 g.) i persisku Jermensku (625 g.), pobednik kod Ninive (627 g.), pobednik na vratima Ktesifona (628 g.) i ulazeći u legendu kao prvi krstaš. Smrt Hozroja II (628 g.) i buna koja izbi nateraše Persijance na ponižavajući mir, po kome su povratili sva svoja pređašnja osvojenja, a naročito časni krst koji Iraklije pobednički donese natrag u Jerusalim (629 g.).

    Posle tih velikih vojničkih uspeha Iraklije se trudio da pomoću verske politike povrati moralno jedinstvo carstva i, da bi nanovo pridobio monofizite u Siriji i Misiru, nastojao je da nađe, u saglasnosti sa patrijarhom Sergijem i Kirom Aleksandriskim, pomirljivo rešenje koje bi privelo jeretike u krilo pravoslavlja. Tako je postalo monotelitstvo, koje je car izneo u tumačenju vere poznatom pod imenom Ekteza (638 g.) i koje se trudio da nametne i monofizitima i rimskoj crkvi.

    Carstvo je, zahvaljujući tim naporima, izgledalo obnovljeno: njegov ugled na Istoku bio je ponovo usposgavljen; njegov se uticaj, pokrštenjem Hrvata i Srba, opet protegao na severozapad Balkanskog Poluostrva. Ali ta sjajna spoljašnjost rđavo je prikrivala stvarnu iscrpljenost. Stanje finansija je bilo očajno; težnje za otcepljenjem, koje su toliko doprinele uspehu Persijanaca, nisu bile otklonjene. Za nekoliko godina arabljanska najezda je uništila sve rezultate Iraklijevih pobeda, dok je istovremeno njegova verska politika pripremala klicu dugotrajnih razdora i ozbiljnih sukoba.


    Arabljanska opasnost

    Početak VII veka bio je obeležen jednim velikim događajem, pojavom islama. U kratkom vremenskom razmaku od dvadeset godina nova vera, neverovatnim širenjem, osvojila je najveći deo istočnog sveta i rasprostrla se, na račun Persije i Vizantije, od obala Oksa do obala Velikog Sirta.

    634 g. vojska kalifa Omara napade na Siriju. Vizantiske trupe biše potučene kod Adžnadaina (634 g.); Damask pade u muslimanske ruke (635 g.); poraz na Jarmuku (636 g.) odluči Iraklija da Siriju zauvek napusti. Na taj način stanovništvo, neprijateljski raspoloženo prema Grcima, pohita da priđe pobediocu. Jerusalim se predade 637 g.; Antiohija bi zauzeta 638 g. Zatim dođe red na Mesopotamiju (639 g.) i Misir koji Amru osvoji za dve godine (640-642 g.) ne nailazeći na veliki otpor; i Iraklije, ostareo, bolestan, umre očajan. Pod njegovim naslednikom Konstantom II (642-668 g.) Arabljani produžiše da napreduju. Kirenaika i Tripolis padoše u njihove ruke (642-643 g.); 647 g. prvi put prodreše u severnu Afriku. Zatim opustošiše Malu Aziju (651 g.) i potčiniše Jermensku (653 g.). Stvaranjem flote, najzad, oni zagroziše nadmoćnosti koju je Vizantija imala dotada u istočnim morima. Osvojili su Kipar (649 g.), opljačkali Rodos (654 g,) i priredili grčkom ubojnom brodovlju, kojim je zapovedao sam car, čuveni poraz na obalama Likije (655 g.). Carigrad je takođe bio u opasnosti, i Konstant II, smatrajući da je Istok izgubljen, ode na Zapad da tamo provede poslednje godine svoga života (663—668 g.).

    To je značilo olakšati preduzeća omejadskih kalifa koji su, od 660 g., vladali u Damasku. Otada, svake godine, Arabljani su pravili upade u Malu Aziju; 668 g., doprli su do Halkedona. Istovremeno su produžili ratovanje na Zapadu i utvrdili se u severnoj Africi, gde su osnovali Kajruan (669 g.) i zapretili Siciliji. Najzad, 673 g., oni su preduzeli krajnji pothvat: napali su na Carigrad. Ali je novi car, Konstantin IV (668-685 g.), bio energičan vladalac. Uzalud su jurišali Arabljani punih pet godina (673-678 g.) na vizantisku prestonicu i sa suva i sa mora; nisu uspeli da je osvoje. Grčka flota, kojoj je nedavni pronalazak grčke vatre osiguravao neospornu nadmoćnost, natera muslimanske lađe na povlačenje i strahovito ih porazi u silejskim vodama. Na kopnu, kalifova vojska bila je potučena u Aziji. Moavija bi prinuđen da potpiše mir (678 g.). To je bio prvi zastoj islama. Konstantin IV mogao se ponositi svojim delom. Ugled carstva bio je tako visoko podignut da su se svi neprijatelji monarhije priklonili pred njom: "I veliki mir, kaže hroničar Teofan, vladaše na Istoku i na Zapadu".


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:34

    Verska politika i Zapad

    Car je istovremeno povratio mir i u crkvi.

    Verska politika Iraklijeva imala je ozbiljnih posledica. Monotelitstvo je, i u Africi i u Italiji, izazvalo veliko nezadovoljstvo koje se ispoljilo u pobuni kartaginskog (646 g.) i ravenskog (650 g.) egzarha protiv carske vlasti, sve većom nenaklonošću italijanskog stanovništva, žestokim otporom rimskih papa. Uzalud je Konstant II, da bi umirio duhove, izdao ukaz nazvan Tip ("obrazac", 648 g.); uzalud je zatvorio i osudio papu Martina I (653 g.); uzalud je lično otišao na Zapad. Rim je morao da popusti; ali, zahvaljujući ovim okolnostima, Langobardi behu izvršili nova osvojenja. Konstantin IV shvati da se nametala drukčija politika. Gubitak Misira i Sirije učinio je izlišnim traženje sloge sa monofizitima; učvrstivši pomoću sporazuma sa Rimom verski mir, vladalac se nadao da će u isti mah jače privezati za carstvo preostale delove Italije i naći slobodnog vremena da se potpuno posveti političkim i vojničkim poslovima monarhije. Šesti vaseljenski sabor u Carigradu (680-681 g.) imao je, prema tome, za zadatak da obnovi versko jedinstvo, i on, u punoj saglasnosti sa papom, osudi monotelitsku jeres i ponovo zavede pravoslavlje.

    To je bio veliki uspeh. Kada je, 685 g., Konstantin IV umro, izgledalo je da je carstvo prebrodilo krizu u kojoj umalo nije propalo. Nesumnjivo, ono je izišlo iz nje veoma umanjeno; nesumnjivo, njegovo ekonomsko blagostanje bilo je ozbiljno pogođeno gubitkom Misira čije je žito bilo jedan od izvora carstva. Sirije čija je napredna industrija pretstavljala jedno od njegovih bogatstava, pristaništa kao Aleksandrije, Gaze, Berita, Antiohije, središta izvanredne trgovačke delatnosti. Nesumnjivo, jedna crna mrlja se ukazivala na vidiku: Bugari, prešavši Dunav, behu se nastanili 679 g. između reke i planine Balkana. Ali, ukupno uzev, monarhija je bila odolela besnom naletu islama; odbrana zemlje je bila obezbeđena velikim administrativnim preobražaj ima; i carstvo, zbijenije, jednorodnije, oslobođeno opasnosti od istočnih težnja za otcepljenjem i tereta Zapada (ono će 698 g. izgubiti Afriku, kao što je već bilo izgubilo Španiju i polovinu Italije), činilo se da je, u novom i sasvim istočnjačkom obliku koji je dobilo u VII veku, čvrst organizam sasvim sposoban za život.


    Preobražaj carstva u VII veku

    U carstvu je bio izvršen, u stvari, dubok preobražaj.

    Prvo etnografski. Na Balkanskom Poluostrvu, opustošenom i raseljenom, novi narodi se behu postepeno nastanili. Na severozapadu Iraklije je morao da dopusti naseljavanje Hrvata i Srba pod uslovom da prime hrišćanstvo i da priznaju vrhovnu vizantisku vlast. Sloveni su bili prodrli i u druge oblasti. Bilo je slovenskih naselja, sklavinija, u Meziji i Makedoniji, sve do samog Soluna koji su varvari napali i umalo nisu osvojili. Bilo je Slovena u Tesaliji, srednjoj Grčkoj, čak i na Peloponezu i ostrvlju; i ma da je preterano verovati, kao što je tvrdio Falmerajer, u potpuno poslovenjavanje tih oblasti, ipak ostaje činjenica da su se mnogobrojni strani elementi pomešali sa jelinskim stanovništvom i da su ovi napadači zadavali mnogo muke carevima VII veka koji su jedva uspeli da ih pokore i asimilišu. Posle njih, na severoistoku Poluostrva, behu se naselili u velikim gomilama Bugari, i oni se, u dodiru sa slovenskim stanovništvom nastanjenim u zemlji, behu potepeno poslovenili i osnovali jaku državu. Iz svega toga su proizilaze svakako veoma ozbiljne opasnosti po carstvo; ali ta mešavina rasa bila mu je i od koristi; prilivom nove krvi ono se podmlađivalo.

    Skoro u isto vreme bio je izvršen i administrativni preobražaj od ogromne važnosti.

    Još od Justinijanove vladavine upravni sistem u izvesnim provincijama, koji su bili zaveli Rimljani, izmenjen je sjedinjenjem u istim rukama građanske i vojne vlasti. Posle njega, da bi odbrana granica bila bolje osigurana, ovaj postupak je uopšten. U tom je cilju, krajem VI veka, Mavrikije osnovao afrički egzarhat protiv Berbera i ravenskim egzarhat protiv Langobarda. U VII neku, najzad, protiv opasnosti od Arabljana i Bugara preduzete su slične mere i na Istoku. Iraklijevi naslednici ustanoviše vojne okruge ili teme, tako nazvane po reči koja je prvobitno označavala vojno odeljenje i kojom se ubrzo nazva oblast u kojoj se nalazilo to vojno odeljenje; u tim oblastima vlast je bila poverena jednom vojnom starešini, strategu, pod kojim je građanska administracija ostala, ali u podređenom položaju. Tako postadoše u Aziji teme Armenijaka (jermenskih vojnika), Anatolika i Opsikion, a u Evropi tema Trakija. Na isti su način ustrojene i primorske oblasti i ostrva; oni obrazovaše pomorsku temu. Krajem VII veka, mesto da bude, kao u rimsko doba, podeljeno na eparhije, carstvo se delilo na sedam do osam tema znatne veličine. Dopunjeno i uopšteno od strane careva u VII veku, ustrojstvo tema trajalo je koliko i samo carstvo, i ono označuje razvoj u vojničkom smislu koji je osobena crta svih srednjevekovnih država.

    Ali najvažnije je to što se, u VII veku, carstvo jelinizovalo. U doba Iraklija, 627 g., prvi put se pojavio u carevom protokolu, mesto stare rimske titulature, grčki naziv "vasileus veran u Bogu" koji će otada označavati sve vizantiske careve. Grčki je, u isto vreme, postao zvanični jezik. Još Justinijan, ma da smatrajući latinski narodnim jezikom carstva, bejaše pristao da obznani većinu svojih novela, da bi ih učinio razumljivijim, na "opštem jeziku koji je grčki". U VII veku sve su carske zapovesti bile pisane na grčkom, a tako isto i sva vladina akta. U administraciji stari latinski nazivi iščezavaju ili se jelinizuju, a novi zauzimaju njihova mesta, logotet, eparh, strateg, droigar. U vojsci, koja je bila sastavljena mahom od Azijata i Jermena, naredbe se izdaju na grčkom. I ma da se je vizantisko carstvo, do poslednjeg dana, nazivalo "carstvom Rimljana", u njemu se latinski jezik nije više razumevao, a reč Rimljani (Romeji) označavala je Grke. Najzad, mesto otmenog i donekle izveštačenog jezika kojim su se služili pisci u V i VI veku i čime su nastavili tradiciju klasične književnosti, pojavljuje se vulgarni grčki i postaje govorni jezik velikog dela stanovništva monarhije.

    U isto vreme kada se carstvo jelinizovalo i verski uticaj, pod kojim je ono uvek bilo, postajao je sve dublji zbog sve većeg mesta koje je crkva zauzimala u javnom životu i društvu. U državi su verska pitanja bila od glavnog značaja; Iraklijevi ratovi su u isti mah i krstaški ratovi, a bogoslovska pitanja strasno zanimaju sve careve. Pravoslavlje se, od tog trenutka, meša u Vizantiji sa narodnošću. Osim toga, carigradski patrijarh, koji je postao otkako su Arabljani osvojili aleksandrisku, antiohisku i jerusalimsku patrijaršiju jedini starešina vizantiske crkve, pojavljuje se kao vrlo krupna ličnost čiji je uticaj u upravljanju zemljom često svemoćan. Širenje monaštva, veliki broj i bogatstvo manastira, uticaj koji vrše kaluđeri na ljudske savesti, duboko poštovanje koje se odaje njihovim osobama i manastirskim ikonama, nisu nimalo manje značajne činjenice. Od kraja VI veka, najzad, neznaboštvo je bilo iščezlo, a sa njim zajedno i antički duh; od početka VII veka vizantiska književnost postaje skoro isključivo crkvena i narodna; u duhovnom i umetničkom pogledu ovo doba je jedno od najsiromašnijih u vizantijskoj istoriji. Ali, zahvaljujući svemu tome, grčki jezik, koji je na Istoku uvek bio u crkveno; upotrebi, potpuno je preovladao u carstvu; a slavoljublje carigradskih patrijaraha koje je vređalo papsku osetljivost, verska politika careva koji su se borili protiv papa i surovo postupali sa njima, sve veća nesloga i neprijateljstvo između Istoka i Zapada, pripremali su raskid između ova dva sveta i doprineli da se vizantisko carstvo okrene zauvek prema Istoku. Toga trenutka monarhija je bila našla dva moćna oslonca koji će joj osigurati opstanak i davati joj za čitave vekove njeno osobeno obeležje: jelinizam i pravoslavlje.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:34

    Kraj Iraklijeve dinastije i opadanje carstva (685-717 g.)

    Dovoljna je bila jedna snažna ruka da pod njom procveta ovako preobraženo carstvo. Na nesreću, nesmotrenosti i ludosti Justinijana II (685-695 g.) dovele su u pitanje sav uspeh koji je postigao njegov otac. Rat sa Bugarima (689 g.) i Slovenima nastavljen je; produžen je i sa Arabljanima, i bio porazan (692 g.); verska politika dovela je, osim toga, do raskida sa Rimom i izazvala bune u Italiji. 695 g. u jednom prevratu svrgnuta je Iraklijeva dinastija i carstvo bačeno u anarhiju koja je trajala preko dvadeset godina (695-717 g.). Šest careva, posle isto toliko vojničkih državnih udara, smeniše se na prestolu; a vizantiska Afrika, zahvaljujući tim nemirima, pade konačno u muslimanske ruke (693-698 g.). Na Istoku, uprkos naporima i trenutnim uspesima Tiberija III (698-705 g.), Arabljani opustošiše Malu Aziju, upadoše u Jermensku, koja se bila pobunila protiv Vizantije (703 g.), i Kilikiju (711 g.), zauzeše Amasiju (712 g.) i Antiohiju pisidisku (713 g.), opustošiše Galatiju (714 g.), opsedoše Amorij (716 g.) i osvojiše Pergam. Za to vreme, u Evropi, Bugari, čiji je kan Tervel bio povratio 705 g. Justinijana II na presto, navališe na carstvo (708 g.) i pojaviše se čak ispred Carigrada (712 g.). Monarhija je bila u očajnom položaju.

    Unutrašnje stanje nije bilo mnogo bolje. U društvenom životu se oseća opasno duhovno i moralno opadanje. Za vreme građanskih borbi prodro je svuda dah divljaštva, svireposti, izdajstva; neprestane pobune, razuzdanost slavoljublja, ustanci ko)i izbijaju na svima stranama, u Italiji kao i na Hersonu, svedoče o sve većem otsustvu vernosti i odanosti. Sujeverje je uzelo ogroman mah: obožavanje raznih svetinja, verovanje u čudotvorne moći ikona, vera u čudesa i u natprirodno, - treba se samo setiti uloge pripisane Bogorodici prilikom opsade Carigrada 626 g. i posredovanja pripisanog Sv. Dimitriju u odbrani Soluna, - sklonost prema fatalizmu, gospodare duhovima toga doba; a ono što je poznato o načinu života i crkvenih ljudi i građana govori o jednom neverovatnom razvratu. Uticaj koji su vršili kaluđeri, vrenje koje su podržavali, bili su takođe jedan od uzroka nemira. I sve je to mnoge ljude opravdano i duboko zabrinjavalo i sablažnjavalo.

    Carstvo je očekivalo, zvalo spasioca i vođu. To bi Lav Isavrijanac. Kada se, 717 g., strateg Anatolika, u dogovoru sa strategom Armenijaka, pobuni protiv cara koga su izvikale opsikiske trupe i pođe na Carigrad, svi, senat i narod, patrijarh i vojska, opredeliše se za njega. Isavrijanska dinastija, koja se sa njime popela na presto, povratila je carstvu bezbednost i poredak i znatno ga preuredila.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:34

    Isavrijanski (sirski) carevi i ikonoborstvo (717-867 g.)

    Obnova carstva pod prvom dvojicom isavrijanskih careva (717-775 g.)

    Novi car Lav III (717-740 g.) bio je značajna ličnost: odličan vojskovođa, on je, ne bez uspeha, pokušao da odbrani Aziju od muslimana; vešt diplomata, dobar organizator, on je imao sve osobine jednog državnika. Njegov sin Konstantin V (740-775 g.), sa kojim je rano podelio vlast da bi učvrstio dinastiju, bio je takođe, uprkos pogrdama i klevetama kojima su ga obasipali njegovi neprijatelji, uprkos nadimcima Kopronim ("đubreimeni") i Kavalinos ("konjušar") kojima su ga sa uživanjem prljali, jedan odličan vladalac. On je bio uman, energičan, veliki ratnik i veliki organizator; i ma da je bio, još više nego njegov otac, svojevoljan, prek, strog i žestok, ipak su oba prva Isavrijanca bili vrlo veliki carevi čiji je slavni spomen dugo vremena ostao drag vizantiskoj vojsci i narodu i kojima ni sami njihovi protivnici nisu mogli da ne odadu pravdu. I crkveni oci na sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji (787 g.), oštro osuđujući versku politiku Lava III i Konstantina V, odali su im priznanje zbog njihove hrabrosti, mudrih mera koje su preduzeli za dobro svojih podanika, zakona koje su obnarodovali, njihovih građanskih ustanova, svega onoga čime su zaslužili priznanje svoga naroda. Oba prva Isavrijanca su zaista bili slavni poslenici na preuređenju carstva.

    Spoljna politika. - Nekoliko meseci po stupanju na presto Lava III Arabljani se pojaviše ispred Carigrada i napadoše ga sa kopna i sa mora; ni sama zima, koja je bila veoma oštra, nije prekinula borbu. Ali muslimanske lađe biše potučene u nekoliko susreta; vojska na kopnu, iscrpena glađu, pretrpe ozbiljan poraz. Posle cele jedne godine uzaludnih napora (od avgusta 717 do avgusta 718 g.) Arabljani digoše opsadu. To je pretstavljalo za Lava III slavan početak vladavine, za islam veliki slom, i to je bio događaj sasvim drugog značaja nego pobeda koju je odneo petnaest godina kasnije (732 g) Karlo Martel kod Poatjea. Arabljanski nalet bio je konačno slomljen, i pobožni Vizantinci mogli su s pravom da se ponose što Bog i Bogorodica uvek verno štite hrišćanski Grad i carstvo.

    Ipak, i pored poraza, Arabljani su i dalje bili opasni. Posle nekoliko godina odmora oni nastaviše rat, i ponovo, skoro svake godine, Mala Azija je stradala od njihovih upada. Ali poraz kod Akroina (739 g.) bio im je surova pouka. Konstantin V iskoristi priliku da preduzme napad na Siriju (745 g.), da osvoji Kipar (746 g.), da pređe sa vojskom na Eufrat i u Jermensku (751 g.)- Isto tako i unutrašnji sukobi koji su potresali arabljansku državu, stupanje na presto Abasida (750 g.) koji prenesoše prestonicu kalifa iz Damaska u daleki Bagdad, veoma mnogo doprineše vizantiskom uspehu. Za sve vreme vladavine Konstantina V ratna sreća je bila na strani Grka; i posle njega, njegov sin Lav IV mogao je da 778 g. sa vojskom od 100.000 ljudi upadne u Siriju i da 779 g. sa velikim uspehom odbije muslimane u Maloj Aziji. Arabljanska opasnost, tako strahovita u VII veku, nije više pretila carstvu.

    Konstantin V se isto tako trudio da otkloni bugarsku opasnost. 755 g. on je preduzeo napad i, u toku devet uzastopnih ratova, priredio je varvarima kod Markele (759 g.) i kod Anhijala (762 g.) tako krvave poraze da 764 g., uplašeni, oni nisu ni pokušali da se odupru i primili su mir. Rat koji je nastavljen 772 g. i koji je trajao do kraja vladavine nije bio manje pobedonosan; i ma da Konstantin V nije uspeo da uništi bugarsku državu, ipak je na Balkanskom Poluostrvu povratio ugled vizantiskom oružju. Osim toga, ugušio je ustanke tračkih i makedonskih Slovena (758 g.) i, po ugledu na Justinijana II, prebacio u Malu Aziju, u temu Opsikion, jedan deo njihovih plemena (762 g.).

    Unutrašnje uređenje. - U isto vreme kada su neprijateljima monarhije bili ulili poštovanje prema carstvu, oba prva Isavrijanca prionuše da ga i iznutra preurede. To je bilo veliko delo administrativnog, ekonomskog i društvenog preustrojstva.

    Da bi osigurali odbranu granica Lav III i njegov sin počeše da uopštavaju ustrojstvo tema, deleći velike vojne oblasti VII veka na mnogobrojnije vojne okruge, manje po prostoru i pogodnije za odbranu; osim toga, ova nova podela pružala im je političku korist, jer je na taj način opala moć koju je stratezima davalo upravljanje nad veoma prostranim pokrajinama i jer je umanjena opasnost pobuna koja je otuda proizilazila. I dok je Vojni zakon obnavljao disciplinu u vojsci, državna blagajna se punila novčanim sredstvima zahvaljujući pažljivoj, često bezobzirnoj, finansiskoj administraciji. Zemljodelski zakon trudio se da ograniči uznemirujući razvoj velikih poseda, da zaustavi propadanje male slobodne svojine, da osigura seljacima bolje životne uslove. Pomorski zakon potpomagao je razvitak trgovačke mornarice. Ali, iznad svega, veliko zakonodavno preustrojstvo, koje obeležava objavljivanje građanskog zakonika nazvanog Ekloga ("izbor", 739 g.), popravilo je sudsku administraciju i unelo u zakon, sa više jasnosti, jedan sasvim nov i više hrišćanski duh čovečnosti i jednakosti. Posle pola veka vladanja dva prva Isavrijanca učinila su carstvo bogatim i naprednim, pored kuge koja ga je opustošila 747 g. i pored uzbune koju je izazvalo ikonoborstvo.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:36

    Ikonoborstvo (726-780 g.)

    Da bi svoje delo na oporavljenju države izveli do kraja, Lav III i Konstantin V pokušaše da izvrše veliki verski preobražaj. Oni ukinuše ikone, progoniše kaluđere koji su ih branili, i prema ozbiljnom sukobu koji su izazvali i koji dobi ime ikonoborstvo sačuvaše u istoriji naziv ikonoborci.

    Mnogi su često rđavo shvatili prirodu verske politike isavrijanskih careva i rđavo razumeli njen cilj i značaj. Razlozi koji su je izazvali bili su istovremeno verski i politički. Na mnoge pobožne ljude, početkom VIII veka, neprijatno je delovalo preterano sujeverje, a naročito veliko obožavanje ikona, čuda koja su se iščekivala od njih, način na koji su one bile upletane u sve ljudske radnje, i mnogi ispravni duhovi s pravom su bili zabrinuti radi štete koju su ovakvi običaji mogli da nanesu veri. U Aziji naročito postojalo je jako neraspoloženje protiv ikona: Lav III, Azijat poreklom, delio ga je. Ni on ni njegov sin nisu bili, kao što se katkad smatra, slobodni mislioci, racionalisti, preteče reformacije ili francuske revolucije; to su bili ljudi svoga doba, pobožni, vernici, bogoslovi čak, iskreno se trudeći da poprave veru, čisteći je od svega onoga što im se činilo idolopoklonstvom. Ali to su bili tako isto i državnici koji su se brinuli o veličini i spokojstvu carstva. Međutim, veliki broj manastira i neprestani porast manastirskog bogatstva pretstavljali su za državu ozbiljnu opasnost. Oslobođenje od poreza koje su uživala crkvena dobra smanjivalo je prihode državne blagajne; mnoštvo ljudi koji su se kaluđerili bili su izgubljeni za zemljoradnju, vojsku, činovničku službu. Ali naročito uticaj koji su kaluđeri vršili na duhove i moć koju su na taj način zadobivali stvarali su od njih opasne činioce nereda. Takvom stanju stvari oba Isavrijanca pokušaše da se odupru: ukidajući ikone, oni su ciljali na kaluđere koji su nalazili u njima i u njihovom obožavanju jedno od svojih najmoćnijih sredstava u sukobima. Nesumnjivo, borbom koju su tako započeli isavrijanski carevi su izazvali dugotrajne nemire; nesumnjivo, iz tog sukoba su proizišle veoma ozbiljne političke posledice. Ne treba zaboraviti, međutim, ako hoće da se donese pravičan sud o ikonoboračkim vladaocima, da su oni u svojoj borbi naišli na veliku potporu kod visokog sveštenstva, zavidljivog na uticaj kaluđera, u vojsci sastavljenoj većinom od azijatskih narodnosti, čak i u jednom delu naroda, i da njihov pokušaj nije bio ni bez razloga ni bez veličine.

    726 g. Lav III je obnarodavao prvi ukaz protiv ikona kojim, kako izgleda, nije toliko naredio da se unište koliko da se više obese da bi se sklonile od obožavanja gomile. Ta mera je prouzrokovala ogromno vrenje: bilo je žestokih sukoba u Carigradu, jedna pobuna, uostalom brzo ugušena, u Grčkoj (727 g.), opšti ustanak u Italiji (727 g.); i ma da se papa Grgur II zadovoljio da uloži oštar protest protiv ikonoboračke jeresi, njegov naslednik Grgur III započe uskoro smeliju politiku i, ne zadovoljavajući se samo bacanjem prokletstva na protivnike ikona (731 g.), potraži, u jednom trenutku, savez Langobarda protiv cara. U Siriji Jovan Damaskin je isto tako grmeo protiv Lava III. Izgleda ipak da je ukaz veoma blago primenjen; protiv branilaca ikona nije preduzeto nikakvo sistematsko proganjanje; i ma da je patrijarh German bio smenjen, a na njegovo mesto postavljen jedan pristalica nove verske politike (729 g.), ma da su bile preduzete mere protiv duhovničkih škola, pobuna u Grčkoj bila je blago ugušena.

    Ali zaoštravanje borbe bilo je neizbežno. Načelna pitanja su ubrzo bila postavljena u sporu u kome su se sukobili carski upliv u verskim stvarima i želja crkve da se oslobodi mešanja države. Osim toga, Konstantin V, više bogoslovski raspoložen od svoga oca, uneo je u borbu lična shvatanja, protivna ne samo ikonama već i obožavanju Bogorodice i posredovanju svetaca; a kako je bio strastveniji takođe, vodio je borbu sa većom zanesenjačkom revnošću, sa doslednijom i neumoljivijom žestinom.

    Čim je, desetogodišnjom slavom i blagostanjem, učvrstio presto, koji je jednog trenutka bio poljuljan Artavazdovom bunom (740-742 g.), on sazva u Ijeriji crkveni sabor (753 g.) koji svečano osudi ikone. Otada je vladalac mogao da kažnjava protivnike ne samo kao odmetnike od cara, već i kao pobunjenike protiv samog Boga. Ipak se u početku nadao da će ih ubediti. Tek 765 g. su otpočela gonjenja. Ikone biše uništene, manastiri zatvoreni ili pretvoreni u javna i državna dobra, kasarne i krčme; manastirska imanja biše oduzeta, kaluđeri hapšeni, zlostavljani, proterivani iz zemlje; neki, kao sv. Stefan mlađi, biše osuđeni na smrt; drugi, u smešnim sprovodima, biše izloženi ruglu naroda sakupljenog u Hipodromu. Nekoliko visokih carskih dostojanstvenika biše pogubljeni ili prognani. Patrijarh Konstantin, prvo prognan, bi osuđen na smrt (767 g.). Čitavih pet godina gonjenje je besnelo carstvom, manje strašno, možda, nego što su to pretstavili carevi protivnici, - smrtne kazne izgleda da su bile uglavnom retke, - ali ipak veoma žestoko. Činilo se, kaže jedan savremenik, "da je vladina namera bila da potpuno iskoreni kaluđerski red". Kaluđeri su se ogorčeno opirali; oni su hrabro stradali "za pravdu i istinu". Ipak mnogi popustiše, mnogi pobegoše, naročito u Italiju: tako da je, kao što kaže, sa nešto preterivanja, uostalom, jedan savremenik, "izgledalo da u Vizantiji nema više kaluđera".

    Neosporno je da je borba dala povoda nečuvenim nasiljima, neverovatnim svirepostima i zverstvima, i da je izazvala u monarhiji duboko vrenje. Ona je imala, osim toga, veoma ozbiljnih posledica. Još Lav V, trudeći se da putem sile savlada otpor papstva, oduzimajući od Rima i stavljajući u zavisnost od carigradskog patrijarha Kalabriju, Siciliju, Krit i zapadni Ilirik (732 g.), bejaše pooštrio nezadovoljstvo papa i nenaklonost Italije. Kada je 751 g. ravenski egzarhat podlegao pod udarcima Langobarda, Stefan II nije se mnogo kolebao da se odvoji od jeretičkog carstva i, budući nemoćan da brani Poluostrvo, da potraži kod Franaka uspešniju i manje tegobnu zaštitu; on primi od pobedioca Pipina oblasti koje su ranije pripadale Vizantiji i koje su otada sačinjavale papsko svetovno gospodstvo (754 g.). To je bio raskid između carstva i Rima. Konstantin V je sve moguće činio da bi kaznio papu koga je smatrao jednim običnim izdajničkim i verlomnim podanikom koji je nezakonito prisvojio ono što pripada njegovim gospodarima. Svi ti napori biše uzaludni. Karlo Veliki, koji se 774 g. ponovo beše umešao u političke prilike na Poluostrvu, svečano potvrdi Pipinov dar. Vizantija je sačuvala u Italiji samo Mletke i nekoliko gradova na jugu. I ma da je, na taj način, smanjeno carstvo još više bilo upućeno prema Istoku, ovim raskidom pripremala se takođe klica strahovitih zapleta i ozbiljnih opasnosti u budućnosti.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:37

    Irina i uspostavljanje ikona (780-802 g.)

    Svojom verskom politikom prvi Isavrijanci su posejali mnoge klice razdora, nezadovoljstva, nemira. Posle smrti Konstantina V to je odmah bilo jasno.

    Za vreme svoje kratke vladavine Lav IV (775-780 g.) je nastavio politiku svojih prethodnika; čim je umro, njegova udovica Irina, vladajući mesto maloletnog Konstantina VI, smatrala je korisnijim za svoje težnje da se osloni na pravoslavce i da obnovi obožavanje ikona. Da bi se sva posvetila svom velikom cilju, ona zanemari borbu sa muslimanima koji se povratiše 782 g. do Hrisopolja, prema Carigradu, i zaključi sa kalifom dosta unižavajući mir (783 g.); ona se približi, osim toga, papi i stupi sa franačkom kraljevinom u srdačne odnose; što se tiče unutrašnje politike, naročito se trudila da otstrani iz vlade protivnike ikona i udalji svoje devere, sinove Konstantina V; izvršivši tako sve pripreme, ona, uz sudelovanje patrijarha Tarasija, svečano osudi na sedmom vaseljenskom saboru u Nikeji (787 g.) ikonoboračku jeres i obnovi obožavanje ikona, na veliku radost stranke bogomoljaca koji su u ovoj pobedi videli jemstvo bliske i potpune nezavisnosti crkve od države.

    Opijena pobedom, ohrabrena omiljenošću u narodu koju je zadobila svojom pobožnom revnošću, Irina se nije ustezala da stupi u borbu sa svojim sinom, koji je postao punoletan, i da mu spori presto. Prvog puta, pred nezadovoljstvom vojske koja je ostala verna uspomeni Konstantina V, a osim toga razdražena zbog neuspeha koje su carske trupe trpele u bojevima sa Arabljanima, Bugarima, Langobardima, ona se morala odlučiti na povlačenje (790 g.). Ali je sa upornom veštinom pripremala povratak na vlast: 797 g. oborila je sina i bez kolebanja mu iskopala oči. Tada je zavladala kao pravi car (797-802 g.) i bila prva žena koja je u svoje ime upravljala monarhijom. Ali ma da je crkva, osnažena, obnovljena u borbi, ponovo zauzela u vizantiskom društvu, zahvaljujući njoj, svoje pravo mesto, ma da je kaluđerska i pobožna stranka, predvođena ljudima kao što je bio Teodor Studit, postala moćnija i smelija nego ikada, isključiva pažnja koju je Irina posvetila verskoj politici imala je za carstvo teške posledice. Uprkos privremenim uspesima koje je Konstantin VI postigao nad Arabljanima i Bugarima (791-795 g.), bagdadski kalifat, za vreme vlade Harun-al-Rašida, uspešno je prešao u napad i primorao Vizantince na plaćanje danka (798 g.). Na Zapadu grčka vlada je pokazivala istu slabost prema Karlu Velikom, i događaj iz 800 g., koji je obnovio zapadno rimsko carstvo u korist franačkog kralja, značio je za vizantiski dvor osetno poniženje.

    Umanjena spolja, monarhija je bila oslabljena iznutra usled preterane popustljivosti koju je vlada pokazivala prema crkvi, usled dubokih razdora koji su nastali kao posledica ikonoborstva, usled mučnog primera, najzad, koji je pružila Irina započinjući ponovo eru dinastičkih revolucija. Ikonoboračko doba je nesumnjivo bilo obeleženo velikim duhovnim i umetničkim poletom; isavrijanski carevi nisu bili puritanci; iako su zabranili ikone, oni su voleli raskoš, svetski sjaj dvorskog života, i, da bi ukrasili svoje građevine, pomagali su svetovnu umetnost koja je bila nadahnuta antičkom tradicijom kao i arabljanskim obrascima; te okolnosti, kao i mesto koje zauzimaju Azijati u VIII veku, doprinele su da se vizantisko carstvo sasvim poistočnjači. Ali ma koliko veliku ulogu da je sačuvala monarhija kao zatočnik hrišćanstva protiv islama, kao čuvarka civilizacije protiv varvarstva, njoj su, krajem VIII veka, pretile velike opasnosti sa svih strana i ona je bila veoma slaba, Padom Irine, koju je pomoću državnog udara srušio Nikifor I (802 g.), bio je otvoren put nedaćama i anarhiji.


    Drugo doba ikonoborstva (802-842 g.)

    Nikifor I (802-811 g.) je bio uman vladalac, vešt finansijer; on se brinuo da popravi očajno stanje u kome se nalazila državna blagajna, makar to bilo na štetu crkvenih dobara. On je bio umeren duh i nije voleo nasilja ikonoboraca; ali je, s druge strane, hteo da očuva njihove reforme, i naročito je smatrao nedozvoljivim težnje vizantiske crkve koja je, opijena pobedom, otvoreno smerala da se otrese državne vlasti i da zadobije potpunu slobodu. To je značajna crta drugog ikonoboračkog doba; tada se u Vizantiji događalo nešto slično onome što je na Zapadu bila borba o investituru.

    Kaluđeri Studiskog manastira, pod vođstvom svoga igumana Teodora, zalagali su se najžešće i najnepomirljivije za traženje crkvenih prava. Oni su se sa podjednakom oštrinom borili i protiv mudre pomirljivosti patrijarha Nikifora (806-815 g.), koji se trudio da izbriše sećanje na ikonoboračku borbu, i protiv careve finansiske politike i njegovog upliva u pitanjima vere. Vlada je morala strogo da postupi sa njima (809 g.), da ih rasturi i da ih progna. Kaluđeri se nisu ustručavali da protiv carske vlasti zatraže pomoć od pape, rešeni da priznadu prvenstvo rimske crkve samo da bi mogli po to cenu da osiguraju nezavisnost istočne crkve prema državi. Takvo držanje moralo |e da izazove ikonoboračko protivdejstvo. To bi delo Lava V Jermenina (813-820 g.) i dvojice careva iz frigiske dinastije, Mihaila II (820-829 g.) i Teofila (829-842 g.). Ponovo, čitavih trideset godina, carstvo je bilo strahovito uzburkano.

    Na crkvenom saboru koji se sastao 815 g. u Sv. Sofiji ikone su bile opet zabranjene i vraćene na snagu ikonoboračke odluke iz 753 g. Prema tome su ikone počele nanovo da se uništavaju; naročito je svako javno ispoljavanje i opiranje kaluđera bilo nemilosrdno ugušivano kaznama, zlostavljanjem, progonstvom. Teodor Studit umre u progonstvu (826 g), a gonjenje posta još surovije za vreme Teofila, strasnog ikonoborca i upornog bogoslova. 832 g. bi obnarodovan jedan oštar ukaz protiv pristalica ikona i patrijarh Jovan, prozvan Lekanomant ("vrač"),prista da ga sprovede. Manastiri biše zatvoreni, kaluđeri gonjeni i hapšeni; užas ponovo zavlada. Ali posle sto dvadeset godina zamorne i uzaludne borbe pojavi se presićenost. Odmah po Teofilovoj smrti njegova udovica, namesnica Teodora, na savet svoga brata Varde, reši se da zavede mir uspostavljanjem obožavanja ikona. Ta odluka bi doneta na saboru od 843 g., kome je pretsedavao novi patrijarh Metodije, i proglašena na jednoj veličanstvenoj svečanosti. Uspomenu na taj dan grčka crkva još i danas proslavlja 19 februara svake godine("Nedelja pravoslavlja").

    Ali, ako su ikone uspostavljene, ako je, prema tome, crkva odnela pobedu, s druge strane, delo ikonoboračkih careva ostalo je netaknuto u glavnoj tački. Oni su hteli da drže crkvu u zavisnosti od države i da povećaju nad njom carsku vlast; protiv te težnje Studiti su se ogorčeno borili, uporno su odricali caru pravo da odlučuje o dogmama i o veri i, ne popuštajući, zahtevali nezavisnost crkve od svetovnog uticaja. Ishod ikonoborstva je bio, međutim, da je crkva postala potčinjenija više nego ikada carskoj vlasti.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Emperor taj Sre 11 Feb 2009, 15:37

    Spoljna politika carstva i obnova monarhije (802-867 g.)

    Dok je tako monarhija sva bila obuzeta verskom borbom, ozbiljni događaji pomutiše njen unutrašnji mir i ugroziše spolja njenu bezbednost.

    Irinin zločin protiv sina, uklonivši sa prestola isavrijansku dinastiju, otvorio je novo doba dinastičkih borbi. Posle državnog udara koji je popeo na presto Nikifora I (802 g.) sledovali su jedan prononciamento koji uzdiže Lava V (813 g.) i jedna zavera koja, po ubistvu Lava V, stavi na njegovo mesto Mihaila II (820 g.); ali, osim ovih uspelih urota, dugačak je spisak propalih pokušaja od kojih je najopasniji bio Tomin ustanak (822-824 g.). On, oslanjajući se na niže društvene redove, dade svojoj pobuni skoro socijalističko obeležje. Punih dvadeset godina anarhija je besnela carstvom.

    Ni spoljašnji odnosi nisu stajali bolje. Ugovor od 812 g., po kome je Karlu Velikom bio priznat naziv cara, potvrdio je gubitak Italije u kojoj je Vizantija sačuvala samo Mletke i neke oblasti na jugu Poluostrva. Rat nastavljen sa Arabljanima (804 g.) završio se dvama ozbiljnim porazima: zauzećem Krita od strane španskih muslimanskih gusara (826 g.) koji su otada stalno, skoro nekažnjeno, plenili po istočnom delu Sredozemnog Mora i osvojenjem Sicilije (827 g.) od strane afričkih Arabljana koji 831 g. zaposedoše Palermo. Ali je naročito velika bila bugarska opasnost otkako je strašni kan Krum proširio svoje carstvo od Hema do Karpata. Nikifor I je pokušao da se bori protiv njega upavši u Bugarsku: pri povratku je poginuo prilikom jednog krvavog poraza (811 g.), i Bugari, po drugi put pobednici kod Adrijanopolja, stigoše do ispod carigradskih zidina (813 g.). Pobeda Lava V kod Mesimvrije (Mesivrija, 813 g.) spase carstvo. Ali, ako se svima tim raznim opasnostima dodadu još i pobune nedovoljno potčinjenih naroda, kao što su bili peloponeski Sloveni (807 g.), shvatiće se da je posle ovih dvadeset godina nereda delo velikih isavrijanskih careva izgledalo potpuno uništeno.

    Carstvo se, ipak, oporavi od te krize. Vladavina Teofila (829-842 g.) donekle je nadoknadila, zahvaljujući sve većem slabljenju bagdadskog kalifata, poraze pretrpljene na Istoku; i ma da su, uistinu, posle poraza kod Dasimona i zauzeća Amorija (838 g.), Vizantinci bili prinuđeni da zamole Arabljane za mir, s druge strane, zahvaljujući čvrstom upravljanju zemljom, dobroj finansiskoj administraciji i diplomatskoj veštini, Vizantija je ponovo došla do ugleda i blagostanja. Velelepnošću građevina, raskošju Svetog dvora, bleskom civilizacije, Carigrad se, sredinom IX veka, takmičio sa prestonicom kalifa. I kada je beskonačna borba oko ikona oila najzad prestala, carstvo se činilo još sjajnije i jače. Po izlasku iz tog dugotrajnog doba nemira izgledalo je, zaista, da su književnost i umetnost zadobile novu snagu, a carigradski univerzitet, koji je obnovio u dvorcu Magnavra cezar Varda (oko 850 g.), ponovo je postao, pod upravom Lava Solunskog, središte izvrsne duhovne kulture.

    U isto doba je i crkva, podmlađena u borbi, stavila u službu države svoju preporođenu delatnost. Ona je povratila versko jedinstvo, boreći se protiv jeresi, naročito protiv pavlikijana koji su za vreme Teodorine vladavine surovo proganjani u Maloj Aziji, i dovršavajući pokrštenje peloponeskih Slovena (849 g,); osobito je na celom Istoku raširila vizantiski uticaj misionarskim radom. Na poziv moravskog kneza Ćirilo i Metodije, "slovenski apostoli", doneli su hrišćansku veru varvarskim plemenima koja su bila nastanjena u Ugarskoj i Češkoj (863 g.). Oni su učinili više. Preveli su na slovenski jezik sveštene knjige za nove preobraćenike; sastavili su, u tom cilju, glagoljicu, dajući tako Slovenima i njihovu azbuku i njihov književni jezik; propovedali su na slovenskom, služili službu na slovenskom, trudili se da stvore slovensko sveštenstvo; i takvim promišljenim i umešnim shvatanjem pridobili su Slovene za pravoslavlje. Preko dvadeset godina (863-885 g.) dva brata Solunjanina su propovedala jevanćelje po Moravskoj. I ma da je, konačno, njihovo delo zbog nemačkog neprijateljstva i mađarske najezde propalo, njihov način rada doneo je Vizantiji u drugim pokrajinama dugotrajnije uspehe. Na obalama Dona hrišćanstvo je prodrlo u jevrejsku državu Kazara. 864 g. Boris, bugarski knez, primio je pravoslavlje; i ma da se, sledećih godina, novoobraćeni vernik kolebao jedno kratko vreme izmeću Vizantije i Rima, ma da je stupio u odnose sa papom Nikolom I tražeći od njega da zavede latinski obred u njegovoj kraljevini (866 g.), grčki uticaj je ipak posle toga duboko prodro u Bugarsku.

    Sve je to pretstavljalo veliki uspeh. Lakomislenosti Mihaila III (842-867 g.), naročito kada se mladi vladalac otrgao ispod tutorstva svoje majke Teodore (856 g.) i svoga ujaka Varde, nesumnjivo su privremeno dovele u pitanje postignute rezultate. Arabljanski gusari sa Krita pljačkali su po istočnim morima; u Maloj Aziji, oko dvadeset godina, smenjivali su se uspesi i neuspesi (844-863 g.); na Zapadu muslimani su dovršili, od 843 do 859 g., osvajanje Sicilije. Najzad i Rusi, po prvi put, pojaviše se ispred Carigrada (860 g.), i samo zahvaljujući čudu koje je izvršila Bogorodica spasena je, prema narodnom verovanju, prestonica.

    Još jedan događaj, ozbiljniji i značajniji, obeležio je vladavinu Mihaila III. Mesto Ignjatija, koga je svrgnuo cezar Varda, na carigradski patrijaršiski presto pope se Fotije (858 g.). Papa Nikola I, na poziv zbačenog patrijarha, umeša se u stvar i naloži svojim poslanicima da povedu istragu. Slavoljubivi Fotije umeo je veoma umešno da iskoristi nezadovoljstvo koje je, vekovima, Istok osećao prema papskim zahtevima i neprijateljstvo koje je gajio prema Zapadu; nasuprot papskom polaganju prava na prvenstvo on, veoma vešto, svom ličnom sporu doda obeležje pravog narodnog spora. Na isključenje iz crkve koje objavi protiv njega Nikola I (863 g.) on odgovori raskidom sa Rimom. Carigradski crkveni sabor (867 g.) baci prokletsvo na papu, oglasi njegovo nezakonito mešanje u poslove istočne crkve i dovrši rascep. To je bio očevidan dokaz o postojanju vizantiskog narodnog osećanja koje se ispoljilo otprilike u isto doba, na ne manje jasan način, u uzbuđenju izazvanom od strane osvajačke politike Rima u Bugarskoj (866 g.).

    Tako, sredinom IX veka, postojala je nesumnjivo vizantiska narodnost koju su postepeno stvorili događaji: carstvo je, po prestanku ikonoborstva, ponovo zadobilo versko jedinstvo, političku snagu, duhovnu veličinu; pre svega, postalo je čisto istočno carstvo. Trenutak se bližio u kome će ono dostići vrhunac svoje moći. Kada Vasilije Makedonac1), ljubimac Mihaila III i njegov savladar, pošto se oslobodio svoga suparnika Varde (866 g.), ubi najzad i svoga dobrotvora (867 g.) i uzdiže na presto novu dinastiju, on donese vizantiskom carstvu, pomoću izvršenog državnog udara, sto pedeset godina sjaja, blagostanja i slave.


    _________________



    Sponsored content

    Re: VIZANTIJA

    Počalji od Sponsored content


      Sada je Pet 24 Mar 2017, 09:19