Srpski književnici

    Share
    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Srpski književnici

    Počalji od Emperor taj Sub 08 Nov 2008, 18:24

    - Milovan Glišić

    Srpski realizam počeo je u znaku romana, a u svom daljem razvitku najpotpunije se izrazio u formi pripovetke. Tvorac srpske realističke pripovetke i začetnik realizma kao pravca u srpskoj književnosti ...

    ...bio je Milovan Glišić (1847 — 1908). Početkom 70-ih godina XIX veka sa Svetozarom Mar-kovićem kao ideologom novog pravca i Glišićem kao reali-stičkim pripovedačem realizam je postao glavni pravac čitave srpske književnosti.

    Glišić se rodio u selu Gradac kod Valjeva, u siromašnoj porodici. Posle završene osnovne škole radio je kao prakti-kant i tako imao prilike da upozna sitni činovnički svet koji će kasnije rado prikazivati u svojim delima. Želja za daljim obrazovanjem odvela ga je u Beograd, gde završava gimnaziju i upisuje se na tehnički i filozofski fakultet Velike škole. Školovao se veoma teško, bez materijalne potpore, te je morao da zarađuje služenjem po gospodskim kućama. Iako nije završio studije, stekao je solidno obrazovanje, naučio je ruski, francuski i iemački jezik s kojih je i prevodio. Kao student bio je pripadnik pokreta Svetozara Markovića. Od napuštanja studija do smrti obavljao je razne poslove: bio korektor Državne štamparije, urednik zvaničnih „Srpskih novina", dramaturg Narodnog pozorišta, zamenik upravnika Narodne biblioteke. Umro je 1908. u Dubrovniku gde je došao da traži leka svojoj bolesti.

    I kao pisac i kao čovek Glišić je bio neobična pojava u književnom životu Beograda u poslednjim decenijama prošlog i početkom ovog veka. Savremenici ga opisuju kao omalekog, pu-načkog čoveka malih, večno nasmejanih očiju i guste duge brade. Naročito je bio čuven njegoz smeh. „Na predstavama francuskih vodvilja slatko se smejao, dajući komandu za smejanje, koje je za-ražljivo padalo u parter i dizalo se na galerije", zapisao je J. Skerlić. Živeo je boemski, po kafanama, naročito pošto se, posle pet godina neuspelog braka, razveo i ostao sam. Oko njega su se okupljali mlađi pisci koji su u njemu gledali svog učitelja. Zvali su ga „čičom" a on njih „sinovcima". Najbliži su mu bili pripovedači Janko Veselinović i Radoje Domanović i pesnik Milorad Mitrović. Posle smrti svog najdražeg „sinovca" Janka Veselinovića povukao se iz vesela društva u znak žalosti.

    Aktivan učesnik u pokretu Svetozara Markovića, Glišić je nastupio u duhu njegovoga revolucionarnog programa kao smioni kritičar tadašnjeg srpskog društva. Književni rad započeo je satiričnim feljtonima u kojima je izvrgnuo ruglu izopačenosti u savremenom životu Srbije. Bio je saradnik prvih socijali-stičkih listova. U jednom od njih „Preodnici", objavio je svoju prvu pripovetku Noć na mostu (1874). Sledeće godine izlaze tri njegove najoštrije satirične pripovetke: Glava šećera, Roga i Zloslutan broj, sve tri u časopisu Otadžbina. Njegovo delo nije obimom veliko. Napisao je tridesetak pripovedaka i dve seoske komedije, Podvala i Dva cvancika. Ovome treba dodati opsežni prevodilački rad; najznačajniji su njegovi prevodi klasika ru-skog realizma Gogolja (Mrtve duše, Taras Buljba), Gončarova (Oblomov) i Tolstoja (Rat i mir).

    Kao pisac Milovan Glišić razvio se pod dvostrukim uti-cajem: političkim - Svetozara Markovića i književnim — N. V. Gogolja. Kao i drugim našim realistima, i njemu su bili naj-bliži ruski pisci, a među njima najviše Gogolj. U njegovim de-lima on je nalazio osobine koje su i njemu samom bile bliske: realizam, kritički odnos prema pojavama društvenog života, poznavanje narodnog života.

    U svojim pripovetkama i komedijama Glišić je nastojao da što vernije prikaže stvarnost tadašnjeg našeg sela. „Starao sam se da u njima opišem naš život seoski, koliko sam umeo i bio kadar", kaže on u predgovoru prvoj zbirci svojih pripovedaka (1879), a u predgovoru komediji Podvala kaže da mu je cilj da što vernije prikaže tipove našeg društvenog života: „Trudio sam se da iznesem što vernije ocrtane tipove kakvih i danas ima po našim palankama". Prikazivanje tipičnih ličnosti jeste, kao što smo videli, jedna od osnovnih odlika realizma kao pravca.

    Kod Glišića susrećemo tipične likove, kao što su: seoski gazda, zelenaš i varalica, podmitljivi ograničeni činovnik, „privatni" advokat, prostodušni seljak itd. Među njima je naju-pečatljivije dat lik seoskog gazde — zelenaša. On u različitim njegovim delima nosi razna imena Zajednička osobina svih Glišićevih zelenaša je da na različite načine varaju i isko-rišćavaju prostodušne seljake. Najkobniji uticaj na selu imaju baš oni zato što pozajmljuju seljacima novac uz veliki interes. Glišić je prvi uveo lik zelenaša u srpsku realističku prozu. Taj lik se javlja u više njegovih dela. U Glavi šećera zelenaš je seoski pisar, ćata, David Uzlović. U pripoveci Zloslutan broj to je Mojsilo Pupavac, seoski dućandžija, a u komediji Podvala, zasnovanoj na motivima ove pripovetke, on dobija ime Vule Pupavac.

    Glišić pokazuje kako seljak lako pada u kandže zelenaša, i zbog toga što mora da pozajmljuje kako bi preživeo do nove leti-ne, ali i zbog neznanja i neiskustva, i kako se posle uzalud otima ne bi li se oslobodio duga. Jer seljak nije samo siromašan i naivan, on je i nezaštićen. I zakon i vlast su na strani zele-naša. Činovnici, uvek grabljivi i podmitljivi, i sami gledaju da za sebe izvuku korist iz raspada seoskih imanja. Jednog takvog predstavnika vlasti Glišić je dao u liku seoskog kapetana Mak-sima Sarmaševića u pripoveci Glava šećera. To je, na izgled, „fini" kapetan koji se od kapetana što su mu prethodili razli-kuje svojom uglađenošću i gospodskim manirima Ali iza te spo-ljašnje uglađenosti skriva se tiransko i grabljivo lice savre-mene vlasti. Kapetan se tobož užasava uzimanja mita a ovamo iz-mišlja čitavu majstoriju s glavom šećera kako bi postigao na „fin" način isto ono što drugi kapetani postižu na primiti-van način: da izvuče što više koristi od naroda Pripovetka Glava šećera govori o tome kako su kapetan i zelenaš Uzlović doveli do propasti seljaka Radana. U njoj je drama ekonomskog pro-padanja sela, kojoj Glišić posvećuje skoro čitavo svoje delo, do-vedena do krajnje zaoštrenosti i prikazana potpunije i s više karakterističnih pojedinosti nego u drugim pripovetkama. Slika pijanke na kojoj se dva Radanova zlotvora dogovaraju kako će njegovo imanje prodati „na doboš" i šta će ko dobiti upečatljiv je primer Glišićeve satirične oštrine u razobličavanju društvenih odnosa na selu.

    Propadanje seoskih porodica usled prezaduženosti, bezdušnost bogataša, nezajažljivost zelenaša, korumpiranost vlasti — sve su to pojave koje iznosi Glišić u svojim pripo-vetkama. Pa opet kod njega nema klonuća duhom, nema beznađa Čitavo njegovo delo odiše vedrinom, bodrošću, nesalomivošću. Potekao iz kraja gde ljudi vole da se narugaju i nasmeju jedan drugome, gde je podsmeh prava poslastica, Glišić je taj rusti-kalni, folklorni duh podsmevanja, ruganja, podvale uneo u svoja dela.

    Glišićeve humorističke i satirične pripovetke, kojih je najviše i najznačajnije su u njegovom delu, stvarane su na temelju usmenih narodnih priča i anegdota, kao i obe njegove komedije. U njima otkrivamo jedan osoben tip anegdote, karakterističan za Glišićev zavičaj, podvalu. Najopsežnije Glišićevo delo, kome-dija Podvala, nosi taj motiv već u naslovu. I druga njegova kome-dija, Dva. cvancika, rađena na temelju šaljive narodne priče Dva novca, jeste svojevrsna podvala. U njoj se govori kako dva pobra-tima Kića i Mića podvaljuju jedan drugome prodajući umesto ora-ha šišarke a umesto vune mahovinu i kako su na kraju oba podva-lila družini razbojnika. Mnoge pripovetke, a među njima i one najbolje, mogle bi da nose naslov podvala, jer se i u njima pri-poveda o tome kako je neko nekome podvalio. Žrtve podvala su obično nepošteni ljudi, varalice, tlačitelji naroda Oni koji-ma je varanje zanat bivaju jednom izigrani i prevareni, vraća im se milo za drago, „šilo za ognjilo", posle čega postaju predmet javne poruge, te ih tako stiže pravedna kazna za nedela koja su počinili.

    Kratka pripovetka Šilo za ognjilo, u kojoj se govori kako su se dva prevarena seljaka Tiosav i Vitomir osvetili ćir-Trpku tako što su mu prodali njegovo vlastito dobro, može se uzeti kao najizrazitiji primer podvale shvaćene kao socijalna odmazda.

    U pripoveci Roga odmazda ima ne samo socijalno nego i erot-sko značenje. Gazda Raka, bogati seoski džimrija i matori udovac, dvostruko je dosadio svojim komšijama: zbog stalne vike da mu njihova stoka ulazi u zabran i zbog nasrtanja na žene. Kad su seo-ske vlasti na njegov zahtev izdale naredbu da se bravima stavljaju roge na vrat kako ne bi mogli ulaziti u štetu, jedan od prvih koji je dobio rogu bio je sam gazda Raka. Razvijajući tu anegdotu u oveću pripovetku, Glišić je uneo u nju niz slika iz seoskog života, prizore iz polja i krčme, podsmehnuo se seoskoj inteli-genciji, pisarima i učitelju, i njihovom nakaradnom izgovaranju stranih reči.

    Najzanimljivija obrada tog motiva data je u pripoveci Zlo-slutan broj. Podvala tu liči na renesansne šale koje su va-rošani pravili sa seljacima Ali ovde žrtva podvale nije neki običan seljak, nego seoski gazda, zelenaš, koji, čim dođe u grad, gubi tle pod nogama i od varalice se pretvara u žrtvu. Novina je ove pripovetke spram ostalih u pojačanom psihološkom ni-jansiranju zbivanja Sve što se događa s njenim junakom, od tre-nutka kada je došao u grad do trenutka kada je iz njega proteran, pošto je prethodno bio kažnjen s dvadeset pet udaraca batinom — pripovedač posmatra iz perspektive junakove sužene svesti, u svetlu njegove opsednutosti kobnim brojem 25.

    Kao pripovedač Glišić se najviše odlikovao u socijalnoj, humorističkoj i satiričnoj pripoveci. Pored toga, pisao je i folklorno-fantastične pripovetke. U žanru folklorne fanta-stike uzor mu je bio Gogolj sa svojim pripovetkama iz ukrajinskog seoskog života a izvore je tražio u narodnim predanjima i ve-rovanjima u vampire. Njegova prva pripovetka Noć na. mostu pri-pada ovom žanru, a najpoznatija priča iz ove skupine je Posle devedeset godina: u njoj se stalno mešaju realne slike iz seoskog života sa svetom fantastike, humor i folklorna mistika, vam-pirizam i erotika. Junak pripovetke je siromašni mladić Stra-hinja koji, kao što se to u sličnim slučajevima često dešava, noli kćerku bogatog seoskog gazde. I, naravno, on ne može dobiti poljenu devojku sve dok ne učini podvig dostojan nje (kao u na-rodnim bajkama). U nekom selu prihvatio se da bude vodeničar u nodenici gde se pojavljuje vampir i davi vodeničare već prve moći kad počnu raditi. Strahinja ne samo što je izašao živ i hcrav iz te noći već je uspeo da sazna ime vampira tako da su seljaci mogli pronaći njegov grob i probosti ga glogovim kocem. Posle toga ništa nije stajalo na putu mladićevoj sreći. U nekim pripovetkama Glišić koristi priče o „nečistim silama" kao slemenat u slikanju seoskih naravi, shvatanja i običaja.

    Među idiličnim pripovetkama najlepša je i najpoznatija Prva brazda. To je himna selu, seoskom čoveku i seljačkom radu, iuna vedrine i optimizma, prožeta najčistijim i najplemenitijim ljudskim osećanjima Udovica Miona, kojoj je muž poginuo v ratu, muči se sama da izvede decu na put. Najveću radost doživela je u trenutku kada joj je najstariji sin porastao toliko da može uzorati prvu brazdu.

    Iako manje opsežan i manje značajan od pripovedačkog, Gli-šićev komediografski rad ima istaknuto mesto u istoriji srp-ske drame i pozorišta. Obe njegove komedije, Podvala i Dva cvan-1doga,izvedene prvi put 1883, i do danas su se održale na reper-toaru, naročito šire zasnovana i ambicioznije rađena Podvala koja, kao što smo videli, proizlazi neposredno iz njegovog pri-povedačkog rada. U šaljivu priču o tome kako je seoski zelenaš postradao u gradu, Glišić je uneo veliki broj slika i ličnosti sa sela i iz palanke. Vrednosti dela su više epske nego dramske. Njih treba tražiti u širini i šarolikosti života koji je u njoj prikazan, u dobro pogođenim likovima a, naročito, u liku grabljivog, prepredenog, primitivnog i ograničenog Vula Pupavca, koji je postao sinonim zelenaštva u srpskoj književnosti.

    Obimom neveliko, s nekim umetničkim nedostacima karakte-rističnim za početke, delo Milovana Glišića odiše elemen-tarnom snagom i jednostavnošću, vrlinama koje ovog pisca čine značajnom pojavom u našoj književnosti. Kritički odnos prema stvarnosti, savremenost tematike, prikazivanje tipova društve-nog života, daju mu obeležja izrazitog realiste. Kod njega ima i idealizacije starog sela i folklorizma, ali ipak nad njima preteže društvena kritika.

    Pisac najbolje naše idilične priče i glavni predstavnik folklorne fantastike u srpskom realizmu, Glišić je pre svega socijalni, kritički realista, koji je sredstvima humora i satire nastojao da pruži umetnički uverljivu sliku stvarnosti našeg tadašnjeg sela.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Srpski književnici - Laza Kostić

    Počalji od Emperor taj Sub 08 Nov 2008, 18:25

    Poslednji veliki pesnik među srpskim romantičarima, Laza Kostić (1841-1910) nesumnjivo je jedna od najneobičnijih ličnosti u čitavoj srpskoj poeziji, pisac od koga je književna kritika napravila „slučaj".

    Od svog pokolenja više slavljen nego shvaćen, on je pod starost dočekao gotovo sveopšte osporavanje pa čak i prezir u književnoj javnosti. Bio je, kao što je 1899. pisao jedan književni list, „napušten od sviju: prijatelja, kritike, pozorišta, Matice, publike". Tri najistaknutija srpska kri-tičara, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović i Jovan Skerlić, ra-zličiti po književnim pogledima i kritičkom metodu, bili su jednodušni u poricanju ovog pesnika. Prava književna afirma-cija, kao što se to često događa kod ličnosti koje idu ispred svog vremena, došla je tek posle smrti; n>u su doneli moderni pesnici i kritičari posle Prvog i, još više, posle Drugog svetskog rata. Oni su u njemu videli svog duhovnog preteču, začet-nika moderne srpske poezije.

    Rođen je u Kovilju kod Novog Sada, u porodici oficira; gim-naziju je učio u Novom Sadu i Pešti, prava je studirao u Pešti, gde je položio doktorat iz pravnih nauka. Obavljao je razne dužnosti; bio je profesor srpske gimnazije u Novom Sadu, veli-ki beležnik novosadske opštine, predstavnik varoškog suda, se-kretar srpskog poslanstva u Petrogradu. Izvesno vreme živeo je u Srbiji i Crnoj Gori. Na Cetinju, gde je proveo sedam godina, uređivao je službeni list „G\las Crnogorca". Poslednje godine života proveo je u Somboru.

    Književni rad Laze Kostića veomv je raznovrstan. Bio je pe-snik, dramski pisac, esejista i kritičar, filozof, prevodilac, novinar. Počeo je da piše stihove rano, još kao đak gimnazije, krajem pedesetih godina XIX veka, a već šezdesetih godina on je, uz Zmaja i Jakšića, najistaknutiji srpski pesnik. Iz tog perioda potiče najviše njegovih pesama (Pesme, I, II; 1873, 1874). Od sre-dine sedamdesetih godina do smrti napisao je mali broj pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih, ali i svoju najbolju pesmu Santa Maria della Salute. U jubilarnom izdanju celokupne njegove poezije (Pesme, 1909), koje je sam priredio, ona je objavljena kao poslednja pesma. Zajedno sa Đurom Jakšićem, Kostić je najznačajniji predstavnik srpske romantičarske drame. Napisao je tri drame: Maksim Crnojević (1863), Pera Segedinac (1875) i Gor-dana ili Uskokova ljuba (1890); prve dve u simetričnom jampskom desetercu, a poslednju u poetskoj prozi. Pisao je književne i po-zorišne kritike, eseje o raznim književnim temama, estetičke i filozofske rasprave (Osnovi lepote u svetu s osobenim obzi-rom na srpske iarodne pesme, 1880; Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju, 1884) i veliku monografiju o Zmaju (1902). Kostić je značajan i kao prevodilac. Preveo je prvo pevanje Ilijade u epskom desetercu. Najznačajniji su mu prevodi Šekspirovih drama: Romeo i Julnja, Kralj Lir, Hamlet, Ričard III i drugih.

    I u životu i u poeziji Kostić je stalno odstupao od svakod-nevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarnog, ekscen-tričnog, razbarušenog romantičara, koji u svemu što radi i piše hoće da bude drukčiji od ostalih, izdvojen, originalan, u čemu su jedni videli genijalnost a drugi šarlatanstvo. Međutim, taj pesnički fantasta bio je najobrazovaniji među pe-snicima romantičarskog kruga i jedan od najučenijih naših lju-di u XIX veku. Bio je poznavalac klasičnih i modernih jezika, naš najveći poliglota posle Dositeja; znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim je-zicima je čitao, sa nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno i pesničko obra-zovanje najveći uticaj imale su helenska književnost i filozo-fija: Homer, Eshil, Heraklit. Jedini helenofil među roman-tičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima, pisac koji je najviše doprineo Šekspirovom kultu u srpskom romantizmu, naš najznačajniji prevodilac ovog engleskog pesnika u XIX veku. Helenizam, Šekspir i srpska narodna poezija — to su tri osnov-ne pretpostavke Kostićevog dela. Obrazovan, duhovit, s nečim aristokratskim u izgledu i ponašanju, Kostić je delovao kao svetski čovek prema kome su njegovi pesnički drugovi izgledali pomalo provincijalno. Ali i on je u celom svom životu i radu bio presudno obeležen idejama i težnjama svoje generacije. U mladosti je bio jedan od prvaka u omladinskom pokretu, ativan u svakodnevnom političkom životu, poslanik na srpskim sabo-rima i u peštanskom parlamentu, hapšen zbog svoje političke aktivnosti, buntovnik, apologet srpstva. U poznim godinama doživeo je transformaciju poput one koju je pre njega doživeo Jakov Ignjatović: razočaran u nacionalne ideale svoje generaci-je, on se odvojio od naprednog pokreta, svojih drugova i neka-dašnjih saboraca i ušao u tabor klerikala i konzervativaca, što je, kao i kod Ignjatovića, bio jedan od razloga njegove nepopular-nosti u poslednjem periodu života.

    Kostić je najznačajniji pesnički mislilac srpskog roman-tizma, pisac koji je težio da svoja književno-teorijska, estetska i filozofska shvatanja razvije u celovit i zaokružen misaoni sistem. Tom svojom osobinom on se najviše razlikuje od roman-tičara i približava se, s jedne strane, klasicistima, a s druge, modernim pesnicima. U njegovom delu tesno su povezani pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Kostić je pesnik i filozof, sam je govo-rio da „nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte", da „svaki pesnik treba da ima nešto filosofije". U ra-spravama i esejima, nastalim uglavnom u doba pesnikove zrelo-sti, kada je manje pisao poeziju, razvijao je često iste ideje koje je prethodno iznosio u svojim pesmama Misao da se poezija rađa iz zanosa, koji predstavlja iracionalno stanje između sna i jave (ta misao čini osnovu njegovog shvatanja poezije) najpre je umet-nički izrazio u programskoj pesmi Međujavom i med snom (1863), da bi je tek kasnije teorijski razvio u polemičkim osvrtima na estetičke ideje S. Markovića i Černiševskog i naročito u knji-zi o Zmaju koja je u celini zasnovana na tezi o razlici „između prolaznog narodnog zanosa" i „večnog iskonskog zanosa pe-sničkog". Ideja o narodnoj pesmi kao osnovi srpske poezije i estetike izražena je takođe u programskoj pesmi Među zvezdama (1872), da bi potom u njegovim Osnovama lepote dobila opširno georijsko obrazloženje. Načelo „ukrštaja suprotnosti", koje je IIO Kostiću osnovni princip kosmičkog poretka stvari, polazna gačka njegove filozofije, takođe je izraženo najpre na pesnički pa tek onda na filozofski način. Prisutno u svim njegovim pe-smama i dramama, ono je dobilo najpotpuniji, tako reći paradigmatski izraz u Pevačkoj imni Jovanu Damaskinu (1865), pesmi koja je, iako posvećena pravoslavnom svecu i vizantijskom pesniku i mističaru, heraklitovski obeležena večnom borbom suprotnosti. Kostićeva estetika i filozofija javljaju se u produžetku njegove poezije, kao njena neposredna naučno-teorijska eksplikacija.

    Kostić je prvenstveno pesnik duhovne, filozofske inspira-cije, što ga približava romantičarima ranije epohe — Njegošu i Milutinoviću - a udaljava od poznijih romantičara. Njegova poezija nije poezija srca i osećanja, nego poezija duha i mašte, poezija logosa, filozofična u svojoj najdubljoj osnovi. On je, kao što je istakla Anica Savić-Rebac, „pesnik umnog ognja i ,seljan-skih studi', strasne misaonosti i nedoglednih horizonata, pe-snik koji nije zatvoren u život nego ga gleda iz čudnih daljina sa faustovskim žaljenjem". Sam Kostić govorio je o sebi kao o „hladnokovu" koji stvara ne u vatri osećanje nego tek pošto se emocije ohlade. Takav stav razorno je delovao na tradicionalnu brankovsko-zmajevsku neposrednu, ispovednu liriku (Branko i Zmaj su, ne slučajno, bili pesnici protiv čijeg se kulta borio u zrelim godinama). Kao pesnik, Kostić je imao najmanje uspeha u lakoj, melodioznoj ljubavnoj pesmi, karakterističnoj za Branka i Zmaja; a u gkžušajima te vrste kod njega ima nečeg usiljenog, izveštačenog, neozbiljnog. Svoju najbolju ljubavnu pesmu Santa Maria della Salute, ispevao je pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj uobrazilji (dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku ot-kriva genezu te pesme), dok nije dobila konačni oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u Santa Maria della Salute nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog po-retka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove. I u rodoljubivu poeziju on unosi nov ton i pristup. Uz Jakšića ne-sumnjivo najveći patriotski pesnik srpskog romantizma, Kostić je u svojim najboljim pesmama rodoljubive inspiracije evoluirao od nacionalo-romantičnog oduševljenja ka jednom hladnijem, kritičnijem odnosu prema naiconalnim idealima (Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom na mađistratu novosadskom, 1869) ili je težio da narodnu borbu izrazi u univerzalnim simbolima da i tu kao i u drugim oblastima svog rada ostvari svoj pesnički ideal, ukrštaj domaćeg i stranog (npr. u Jadranskom Prometeju, 1870, svojoj najsnažnijoj rodoljubivoj pesmi). Najosobeniji izraz Kostić je našao u misaono-filozofskim pesmama. Posle Njegoša i Milutinovića jedini kosmički pesnik među romantičarima, on u nizu pesama donosi makrokosmičke vizije i peva o vasion-skim borbama i sukobima. Njegov omiljeni pesnički junak je kosmički buntovnik, Prometej, koji vodi „borbu pravde, borbu ponosa / prot sile same, prot Olimposa" (Prometej, 1863). U nekim filozofskim pesmama misaonost je često spojena sa komikom i pesničkim humorom. Nebeski svod u njegovoj viziji dobija oblik deformisanog ljudskog tela (Ej, ropski svete), a Zemlja oblik ogromnog tela žene bludnice (Ej, nesrećo zemlje). Vrhunski izraz Kostićevog pesničkog humora i ujedno jedna od najboljih njegovih pesama jeste Spomen na Ruvarca (1865), gde se ukrštaju svečano i familijarno, ozbiljno i komično, realnost i fantazi-ja. Iskazana u kozersko-reporterskom tonu i u slobodnom stihu, ova pesma već u to vreme nagoveštava moderne tokove srpske poezije.

    Kao pretežno objektivno nastrojen pesnik, Laza Kostić je piše od ostalih romantičara bio predodređen za duže pesme iz-građene na filozofskoj ili epskoj osnovi. U epsko-lirskim žan-rovima imao je više uspeha nego ijedan drugi romantičarski pe-snik. Njegove pesme Ćurđevi stupovi, Preljubnica i, naročito pajlepša od njih, Samson i Delila (1869) daleko prevazilaze po-kušaje u istom žanru Radičevića i Jakšića. U baladi je dosti-gao jedan od svojih pesničkih vrhunaca. Njegov čudesni Minadir, drevna priča o ljubavi i smrti, najlepša je balada srpske umet-pičke poezije. Kostić je zajedno s Jakšićem tvorac naše roman-i ičarske drame. On je hteo da na temelju narodne poezije, po ugle-du na Grke, a uz pomoć Šekspira i Šilera, stvori našu nacio-nalnu dramu, sa nacionalnim temama i nacionalnim, srpskim patosom. Od tri njegove drame najznačajnija je Maksim Crnoje-čić, tragedija rađena po motivima narodne pesme Ženidba Mak-sima Crnojevića. Dramski zasnovana na sukobu ljubavi i pobra-i imstva, ova drama deluje, pre svega, plahovitom silinom svoje poezije, uprkos nizu neveštosti u dramskoj konstrukciji kojih se Kostić ni kasnije nije oslobodio. Pera Segedinac je istorij-ska tragedija političke inspiracije, antiaustrijska, antikleri-kalna, o heroizmu i izdaji. Obe ove drame su pisane u jampskom desetercu. Gordana je zanimljiv i kod nas jedinstven ogled he-rojske komedije. Pisana u svežoj i poetski nadahnutoj prozi, ona je ujednačenija i dramski bolje izvedena od Maksima Crnojevmća m Pere Segedinca, ali bez onih snažnih poetskih momenata u kojima se krije njihova lepota i vrednost.

    Kostić nije samo proširio tematske okvire srpske romanistike; on je od svih srpskih pesnika XIX veka najveći novator forme, pesničkog jezika i stiha. Unutarnju formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, težnja ka alegorizaciji, fantastici, pesnički humor, udaljavanje od neposrednosti izraza ka složenom, zaobilaznom — građenom pesničkom govoru. On se izdvaja izrazito modernim odnosom prema jeziku, osećanjem za samostalnu sugestivnu snagu jezika koja zrači iz fizičkih moći reči, iz zvuka, ritma i tonaliteta. U vezi s tim je njegovo eksperimentisanje izrazom, zvučne igre, verbalne dosetke, kovanice koje čine najvidljiviju odliku njegovog pesničkog idioma. Ko-stić je najviše od svih romantičara novator stiha On je lirski simetrički deseterac organizovao na jampski način i tim sti-hom, koji je dobio najširu primenu u romantičarskoj drami, stvorio najosobeniju metričku formu srpske romantike. Druga velika novina, slobodni stih, koji se javlja u više njegovih pe-sama iz šezdesetih godina, jedan je od vidova Kostićevog pri-bližavanja modernoj poeziji.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Srpski književnici - Đura Jakšić

    Počalji od Emperor taj Sub 08 Nov 2008, 18:26

    Najizrazitiji romantik među srpskim pesnicima XIX veka, mnogostran no svojoj umetničkoj obdarenosti - Ćura Jakšić (1832 - 1878) bio je i u životu i u umetničkom stvaranju izuzetna ličnost. Ceo mu je život bio ...

    ...ispunjen nemirom, lutanjima i revoltom. Rođen u rodoljubivoj svešteničkoj porodici u banatskom selu Srpska Crnja, on je kao šesnaestogodišlji mladić učestvovao u srpskom pokretu 1848, boreći se u redovima pobunjenih seljaka svog kraja. Poraz kojim se završila revolucija i duboko razočaranje koje je zahvatilo napredne duhove on je doživeo kao slom ličnih ideala. I celog života nosiće u sebi taj četrdesetosmaški slobodarski zanos i heroiku zajedno sa bolom i ogorčenjem zbog neispunjenih nacionalnih težnji i snova.

    Jakšićevo glavno obrazovanje bilo je specijalističko, sli-karsko, a ne opšte, humanističko i klasično, kao drugih roman-tičara, njegovih savremenika. Napustivši gimnaziju posle trećeg razreda, on je počeo da uči slikarstvo kod raznih privat-nih učitelja, a jedno vreme i kod najvećeg srpskog slikara tog doba — Konstantina Danila. Radi učenja slikarstva kasnije je išao i u velike slikarske metropole — u Beč, i to u dva maha, i u Minhen — ali nigde nije imao strpljenja da ostane do kraja, da završi školovanje. Najveći deo života proveo je u Srbiji (od 1857. s manjim prekidima). Radio je kao učitelj i nastavnik crta-nja. no selima i palankama u unutrašnjosti Srbije, živeći stal-no u oskudici, sa brojnom porodicom koju nije mogao da ishrani, u neprestanom sukobu sa zaostalom sredinom, vređan i proganjan, hapšen i otpuštan iz službe. Prilike su mu se unekoliko po-boljšale posle prelaska u Beograd (1872), gde je dobio mesto ko-rektora Državne štamparije. Kad je izbio rat saTurskom, pošao je, iako bolestan, na drinsko bojište kao ratni dopisnik. Bio je uveren da je kucnuo čas oslobođenja o kome je pevao celog živo-ta, a sve se po njega završilo na stari način: sukobom sa moćni-jim od sebe i ličnim stradanjem. Zbog jedne ratne pripovetke bio je čak i fizički napadnut, a zatim osuđen na dvadeset dana zatvora. Umro je pre izdržavanja kazne.

    U Jakšićevom pesničkom formiranju značajnu ulogu imalo je njegovo slikarsko školovanje i njegovo bavljenje slikarstvom. Odavno je zapaženo da između Jakšićevih pesama i njegovih sli-karskih platna postoje ne samo motivske nego i dublje stilske srodnosti, da je on pesnik u slikarstvu ali i da njegova poezija ima u sebi dosta slikarskih elemenata. Pikturalnost, oštri, rembrantovski kontrasti svetla i tame (Rembrant je bio njegov najdraži slikar), koloristika koja se ostvaruje gustinom epite-ta i metafora, to su neke osobine kojima se Jakšićeva poezija približava njegovim slikama i koje ovog pesnika čine speci-fičnom pojavom u našem pesništvu njegovog doba.

    Jakšić se ogledao u svim rodovima poezije: lirici, epici i poetskoj drami. Lirika je obimom najmanji ali po vrednosti najznačajniji deo njegovog rada. On je prevashodno lirik i u ep-skim pesmama, i u herojskim, bajronovskim poemama, i u svojim istorijskim tragedijama, pa i u svom pripovedačkom radu. U lir-skim pesmama on, uglavnom, ne prelazi tematske okvire srpskog romantizma. Pesnikovo ja, otadžbina i narod, priroda — to su glavne teme ne samo Jakšićeve lirike nego i cele naše roman-tičarske poezije. Osoben je njegov pristup tim temama. Jakšić je najličniji među našim pesnicima romantizma, njegova liri-ka tesno je povezana sa njegovom sudbinom i prilikama u kojima je živeo. Duboko lično nezadovoljstvo životom spojeno je u nje-govim pesmama sa tipično romantičarskim konfliktom između snažne, izuzetne individualnosti i sredine u kojoj živi. Pe-snikovo ja je u stanju neprestane zaraćenosti^sa svetom, između njega i drugih nema i ne može biti pravog ljudskog dodira, ni-kakvog dijaloga.

    U svojim krajnostima taj stav izražava se ili u osećanju gor-de usamljenosti, u titanskom, prometejskom prkosu (Ja sam stena) ili u gnevnom apostrofiranju drugih, u bacanju pesničke anateme na svet (Na kolena; Ćutite, ćut'te; Padajte, braćo; Jevropi; Ka-luđeri). Pesnikov govor u tim pesmama više je retorski nego lirski, on je u stalnom porastu, gradaciji, bez spuštanja i pa-danja, u prkosnom, titanskom stremljenju naviše.

    Prkos i pretnja samo su granična ali ne i jedina afektivna stanja iz kojih izvire Jakšićeva lirika. U drugim pesmama izražena su drukčija, stišanija osećanja: tuga, očajanje, potreba za ljudskom toplinom, za ljubavlju, lepotom, čežnja za spokojstvom u krilu prirode. U tim pesmama, a među njima se nalaze i neke od najlepših koje je napisao (Mila, Na noćištu, Nebo moje, Kroz ponoć, Potok žubori), kao i u drugima u kojima je pesnikovo od-bacivanje sveta dato više posredno, u slikama (Sgaze, Posle smrti, Orao), pesnikov se glas stišava, postaje lirski mek, me-lodiozan, ponekad pevljiv, kao kod Branka, samo mnogo diskret-niji.

    U nizu pesama, bliskih prethodnima i po tonu i po osećanji-ma, pesnik nam saopštava da njegova težnja ka drugima, čežnja za 85 razumevanjem i ljubavlju ljudi, ostaje bez odziva. On bolno proživljava svoju usamljenost i zlosrećnu sudbinu večitog pro-gnanika („Po golemom svetu mlađan se potucam/ što gromovnik nisam da na sudbu pucam" — Put u Gornjak). Zato su njegova isku-stva i saznanja ispunjena jadom i čemerom. Nedostatak pravog di-jaloga pesnik nadomešta fiktivnim dijalogom, kao u jednoj od svojih najlepših pesama, Na Liparu koja je formalno ostvarena u dijalogu, „u dvopevu". Pesnik vodi razgovor s pticama, njima se žalp na ukletost svoje sudbine i na nepravde koje su mu učinili ljudi, od njih sluša reči utehe koje je uzalud očekivao od svojih najbližih. Vizija rajske čistote i arkadijske nevinosti, dočara-na podjednako sredstvima slike i muzičke reči, javlja se kao izraz pesnikove čežnje za lepšim svetom, kao san o povratku prirodi, poiratku nezlobivom svetu bilja i ptica, i ujedno kao kontrast svegu ljudi koji je duboko ojadio pesnika. Njemu kao da uspeva da se za trenutak prenese iz jedne u drugu stvarnost, da dođe u neposredan dodir sa svetom svojih snova, ali samo zato da bi još snažnije doživeo veličinu nesklada između željenog i stvarnog.

    Kod Jakšića uvek, čak i u retkim trenucima predavanja sreći, ostaje nešto nespokojno, izvesna ustreptalost pred stvar-nim ili mogućim pretnjama koje vrebaju iz mraka. Sreća koju doživljava bolna je, opasna i razorna. U pesmi Potok žubori, ispunjenoj radosnim predavanjem prirodi, stih „A srce dršće ko viti klas" nagoveštava tu bolnu ustreptalost u trenucima najviše sreće i zadovoljstva. Isto raspoloženje, samo mnogo određenije, izraženo je u ljubavnoj pesmi Kroz ponoć. U nago-veštaju ispunjenja želje ima više bolne strepnje nego istinske radosti. Toplina ljubavnog zagrljaja prekomerna je i razorna, isto kao i hladnoća što se nakupila u njegovom srcu, a s rasta-panjem hladnoće rastapa se i srce. Napeto, ustreptalo iščekiva-nje nečeg nepoznatog, tajanstvenog, pretećeg, zanemelost pred opasnostima što vrebaju iz mraka — to je osnovna afektivna si-tuacija Jakšićeve lirike. Ona je neposredno izražena u neko-liko njegovih pesama: Ponoć, Veče, Noć u Gornjaku, Bratoubica. Najpoznatija od njih, Ponoć, nosi pesnikovu ispovest duhu davno umrle majke, koji mu se u njegovoj usamljenosti javlja. Napeto osluškivanje ponoćne tišine ispunjeno je jezom pred nečim ne-poznatim i pretećim, što se kao ogroman bešumni talas iz naj-crnjih dubina noći valja prema nepomičnom pesniku. Nenadna, ničim pripremljena pojava duha majke deluje kao blagotvorni kontrast tom raspoloženju. Pesnik se za trenutak oseća oslobođen stegnutosti i straha, ali iz njegovog srca ne kulja radost, nego suze i jadikovanje nad vlastitim nesrećama Bolna ispovest pojačana je saznanjem o fiktivnosti ostvarenog dijaloga. U ele-gijskim distisima kratke pesme Veče osnovno raspoloženje je ob-jektivirano, preneseno u slike prirode. Zalazak sunca upoređuje se sa zlatnim tokama poprskanim krvlju, a umiranje dana s umi-ranjem viteza na bojnom polju. Slika večeri prožeta je atmosfe-rom straha i iščekivanja, od prvog do poslednjeg stiha pesma je ostala u onome što je najdublje jakšićevsko, u osluškivanju pre-geće tišine.

    Pođe li se od osnovnog stava i raspoloženja pesnikovog, mo-gu se objasniti neki karakteristični motivi koji se provlače u raznim njegovim pesmama, izvesne opsesivne slike koje bolje nego pšta drugo odaju Jakšića kao pesnika, obeležavajući njegovu stvaralačku osobitost. Noć i još češće ponoć, trenutak kada iščeznu svi glasovi života, kad iz duboke tišine dopiru znaci gajanstvenih i pretećih kretanja — to je tipična jakšićevska atmosfera. Jakšić je pesnik noći, ponoćni pesnik, kao što je lipaHKO pesnik dana i svetlosti. Stena, kamen, kao krajnji oblik stvrdnute, naizgled umrtvljene materije i ujedno simbol odbra-ne i prkosa jeste jedan od osnovnih materijalnih elemenata Jakšićeve pesničke imaginacije. Kamen se kod ovog pesnika jav-lja kao metafora stava ličnog u pesmi Ja sam stena ili nacio-nalnog u najpoznatijoj njegovoj rodoljubivoj pesmi Otadžbina. Otadžbina je u njegovoj viziji stena „što preteć suncu dere kroz oblak", granični kamen na straži. Kamen u obe te pesme, kao i u svim drugim, samo je prividno miran, nepomičan i beživotan. U stvari, on je krajnja sažetost, maksimalna koncentracija ener-i ije i života, pritajena budnost na straži. Kao što Njegošev kamen pod udarcima vrca iskre, tako i Jakšićev nepomični, za-nemeli svet u trenucima kada se opasnost pojavi postaje po-prište olujnih okršaja. Straža, stražarenje, stražari — to je iovi vid transformacije ove slike. Strah prelazi u budnost i opreznost, iščekivanje opasnosti u odbranu, čuvanje svog i tuđeg mira. Ta slika povezuje Jakšićevu liriku s drugim vidovima njegovog stvaralaštva i javlja se u dužim, epskim pesmama rodoljubive inspiracije (Straža, Stražar, Karaula na Vučjoj poljani), u pripoveci (Na mrtvoj straži), na slikarskim platnima (Karaula).

    Jakšićeva epika, pored epskih pesama, obuhvata i nekoliko herojskih, bajronovskih poema: Nevesta Baja Pivljanina, Mučenica. i dr., čija je vrednost, uglavnom, u lirskim fragmen- tima Mnogo je značajniji njegov dramski rad. Jakšić je napisao tri tragedije u stihu: Seobu Srbalja (1863), Jelisavetu (1868) i Stanoja Glavaša (1878), od kojih je prva u epskom a druge dve u lirskom, jampski intoniranom desetercu. Teme su istorijske: u prvoj je dat dolazak Srba iz pradomovine Bojk", na Balkan, u dru-roj — Crna Gora pred kraj XV veka u borbi između Istoka i Za-pada, Turske carevine i Mletačke republike, u trećoj — Srbija između dva ustanka na početku XIX veka. Zajednička osnova sve tri je sukob heroizma i izdaje, čime se Jakšić približava Nje-gošu. Njihove slabosti su u nedovoljnoj istorijskoj i reali-stičkoj zasnovanosti likova i radnje, a snaga im je u lirizmu i u pojedinim dramskim sukobima i situacijama. Čisto dramske vrednosti Jakšićeve često se zapostavljaju u kritici. Skerlić kaže: „Jakšić liričar spasava svuda Jakšića dramatičara". Za-boravlja se da Jakšićeva lirika, takođe, izvire iz oštre kon-fliktne situacije, da je sva u dramatičnom grču i patetici, što je Jakšića između svih romantičarskih pesnika učinilo najpo-dobnijim za dramu. Njegove tragedije, naročito poslednje dve, de-luju dramski ujednačenije od Kostićevih tragedija i spadaju u najveće domete srpske ozbiljne drame.

    Jakšićev pripovedački rad, iako obimom premašuje i poe-ziju i dramu zajedno, po vrednosti zaostaje za njima. Njegov značaj je pretežno istorijski. Jakšić je jedan od najranijih i najplod-nijih srpskih pripovedača, glavni je predstavnik naše roman-tičarske pripovetke. U tematici njegovih pripovedaka oseća se postepena evolucija od istorije ka savremenosti, od romantizma ka realizmu. Najranije su mu romantično-istorijske pripovetke sa temama iz srednjeg veka, pune preterivanja raznih vrsta (Sin sedoga Gamze, Neverna Tijana i dr.). Kasnije prelazi na savre-menu tematiku i piše o nevoljama seljaka u Vojvodini i Srbiji i o drugim društvenim pojavama (Sirota Banaćanka, Srpsko čobanče, Krivosečka mehana i dr.), ali i tu zadržava romantičar-ski pristup i stil. Najviše je u vodama realizma u satiričnoj pripoveci Komadić švajcarskog sira (1871), kao i u nekoliko socijalnih pesama (Ratar, Švalja i dr.) nastalih pod uticajem pokreta Svetozara Markovića koji js Jakšić, jedini od istaknu-tih romantičara prihvatio.

    U čitavom Jakšićevom delu oseća se duboko unutrašnje je-dinstvo, snažna povezanost svih vidova i vrsta njegovog stvara-laštva, jer se u svemu što je radio, i u poeziji i u slikarstvu, i u drami i u pripoveci, ogleda njegova snažna individualnost, njegov bujan, neukrotiv romantičarski temperament. Čovek oskudne književne kulture, nedoškolovan, bez tehničkih znanja i umetničke samodiscipline, živeći stalno u teškim okolnosti-ma, potucajući se od nemila do nedraga, u primitivnim, zaosta-lim sredinama, daleko od domaćih i stranih kulturnih centara u kojima su se kretali njegovi srećniji savremenici — Ćura Jakšić je od svoje pojave do danas važio kao primer autentičnog pesničkog stvaraoca, kome se može mnogo šta prigovoriti, ali se ne može poreći da je bio istinski pesnik i da je svoj izuzetni i samosvojni pesnički dar posvedočio svugde, i u svom književ-nom radu, i na slikarskim platnima, pa i u celom svom životu.


    _________________


    avatar
    Emperor
    Administrator
    Administrator

    Muški
    Number of posts : 600
    Age : 45
    Lokacija : Sirmium
    Posao/hobi : /
    Points : 189
    Reputation : 1
    Registration date : 30.09.2008

    Srpski književnici - Jovan Jovanović Zmaj

    Počalji od Emperor taj Sub 08 Nov 2008, 18:28

    Jovan Jovanović Zmaj (1833 — 1904) zauzima centralno mesto ne samo u epohi romantizma nego i u celoj književnosti druge polovine XIX veka. Najmanje romantik među svojim pesničkim drugovima, on je vnše nego ...

    ...ijedan od njih bio vezan za domaću tradiciju i određen njome. Branko i narodna poezija — to su dve bitne pretpostavke njegovog pesništva koje su se ispoljile ne samo u početnoj fazi nego i u celokupnom njegovom pesničkom radu, a naročito na kraju. Ovome treba dodati i neke druge tradicije srpske književnosti koje žive u Zmajevom delu — građanska lirika, naročito u onom njenom prizemnom, humorističko--satiričnom SLOJU, didaktika i moralizam klasicista, dositeJev-sko prosvetiteljstvo itd. No, uz to, kao retko koji pesnik Zmaj je bio otvoren i raznovrsnim uticajima sa strane. Njegov obimni prevodilački rad koji je obuhvatio mnoštvo pesnika, od najvećih do sasvim beznačajnih, iz raznih literatura, pokazuje ne samo širinu njegovog interesovanja nego i značajno prisustvo poezije drugih naroda u njegovom delu. Kao ni kod Dositeja, ni kod Zmaja se ne može povući jasna granica između prevedenog i original-nog. Otvorenost, prijemčivost, asimilativna moć — to su neka od osnovnih obeležja Zmajeve pesničke individualnosti.

    Rođen u uglednoj novosadskoj porodici, prirodom svojom i shvatanjima predodređen za miran i sređen građanski život, Zmaj je u svom životu imao sve više nego to. Studirao je neredovno, najpre prava (u Beču, Pragu i Pešti), a zatim medicinu u Pešti. Posle završetka studija (1870), radio je kao lekar opšte prakse, često se seleći iz mesta u mesto (Novi Sad, Pančevo, Karlovci, Futog, Beograd, Zagreb, Beč). Patrijarhalan i porodičan, najveći porodični pesnik u srpskoj književnosti, Zmaj je bio nesrećan u svom porodičnom životu: sva deca su mu umirala u prvim go-dinama života, a posle desetogodišnjeg braka izgubio je i volje-nu ženu (1871). Otada do smrti živeo je sam. Poslednje godine proveo je Sremskoj Kamenici, gde je umro i sahranjen.

    Počevši kao i ostali romantičari pesmama, on je jedini od njih ostao do kraja veran tom osnovnom žanru epohe. Kod njega nema herojskih poema kao kod Branka, Jakšića i Kostića, niti poetskih tragedija kao kod poslednje dvojice. Veće epske i dram-ske forme javljaju se u njegovom opusu samo među prevedenim stva-rima. Ako se izuzmu jedna beznačajna jednočinka i izvestan broj pripovedačkih pokušaja bez stvarne vrednosti, Zmajevo delo čini nepregledno mnoštvo pesama razne dužine, od kojih su, po pravilu, najbolje kratke lirske pesme. Problem stvaranja većih celina Zmaj je rešio drukčije nego ostali romantičari: ciklizacijom, objedinjavanjem pesama u veće skupine. Dve njegove najpoznatije pesničke zbirke Ćulići (1864) i Đulići uveoci (1882), svaka za sebe su tematski zaokružene celine izgrađene po mozaičkom principu, koje se uz to nadovezuju jedna na drugu. Druge njegove zbirke zasnovane su na formalno-žanrovskom principu: prva zbirka Istočni biser (1861) na podražavanju istočnjačke poezije, a poslednje zbirke Snohvatice (1895, 1900) i Devesilje (1900), na podražavanju narodne poezije. U težnji za većim i obuhvatnijim celinama Zmaj ide i dalje od kompaktnih zbirki. U svojoj Pevaniji (1882, Druga pevanija 1895-96) on je obuhvatio celokupnu dotadašnju poeziju, prevedenu i originalnu, i stvorio veliki pesnički zbornik, korpus svoje poezije, pesničku enci-klopediju u kojoj su „opevani svi vidovi i sva važnija zbivanja ličnog, porodičnog i nacionalnog života srpskog čoveka i srpskog naroda njegova vremena" (D. Živković). Takva knjiga, hao-tična i nesređeia po svojoj unutarnjoj strukturi, ali u temat-skom metričko-ritmičkom i žanrovskom pogledu sveobuhvatna, najviše je odgovarala prirodi Zmajevog talenta i njegovoj pe-sničkoj orijentaciji. Više od svega, ona podseća na zbornike lirskih narodnih pesama u kojima se pojedinačna pesma gubi u mnoštvu drugih, ali istovremeno puni smisao dobija uz njih. Sam naziv pevanija, koji se najpre pojavio kod S. Milutinovića kao naslov zbirke narodnih pesama, nosi u sebi izvestan epski prizvuk. Posle Vukove zbirke narodnih pesama, Zmajeva Pevanija je najveća, najraznovrsnija i najsveobuhvatnija pesnička knjiga u srpskoj književnosti XIX veka. Ona je u sferi naše građanske kulture isto ono što su Vukove narodne pesme u herojsko-patri-jarhalnoj kulturi: pesnička enciklopedija, srpska građanska epopeja sastavljena od više ciklusa, pesničkih zbirki i mnoštva pojedinačnih pesama.

    Njenu osnovu čine pesme lične inspiracije, lirika u ia-južem značenju reči, obično — iako ne sasvim precizno - naz-vane ljubavnim pesmama. Kod Zmaja je naglašenije porodično ne-go ljubavno osećanje. On je jedinstven primer pesnika koji lju-bavne pesme peva samo svojoj ženi. U nju je beskrajno zaljubljen i to upravo zato što je njegova žena, što mu je dala porodicu, što rađa njegovu decu. Kao porodični pesnik, Zmaj je ponovo blizak narodnoj poeziji u kojoj je porodično osećanje jedno od najvažni-jih. U osnovi Zmajeve intimne lirike nalazi se osećanje vezano-sti, jedinstva, stopljenosti sa svojima, sa ženom, decom, porodi-com, a u produžetku sa srpskim i celim čovečanstvom. To osećanje ima svoju evoluciju od ranih pesama preko Đulića i Ćulića uve-laka do njegovih poznih pesama. U ranim predđulićevskim pesma-ma prisutno je osećanje tihe sete, melanholične usamljenosti, čežnje za ljubavlju. Melanholična, setna nota karakteristična je i za prve đuliće. „Mračni, kratki dani/ sumorno jesenje" — to je raspoloženje u čijem znaku počinje knjiga. Tek kada se pojavi ona, neimenovana draga, to raspoloženje počinje postepeno da se gubi i da s jačanjem njihove veze narasta suprotno, vedro, radosno raspoloženje, da bi se u trenutku njihovog sjedinjenja, bračnog, snažno osećanje životne radosti iz pesnikova srca prelilo na ceo svet („Ala je lep ovaj svet").

    Ćulići uveoci nadovezuju se na Đuliće. Prvu knjigu inspi-risala je ljubav prema najbližima, a drugu smrt najbližih. Smrt ne prekida osećanje duboke povezanosti sa svojima nego mu daje samo drugi oblik. Zbirka počinje neizmernom tugom zbog gubitka najdražih osoba a završava se stapanjem sa njima, privremenim, u snu, i potpunim, u smrti: „Kroz smrt samo valja proći / pa ću i ja s' njima sliti". Tuga i bol prenose se, na sličan način kao radost u prvoj knjizi, na ceo svet. Iz tog spoja unutarnjeg raspo-loženja i slika spoljašnjeg sveta nastali su neki od najlepših i najdubljih đulića uvelaka („Oh kako je sivo, tamno", „Moje nebo, jer je mutno", „Mrtvo nebo, mrtva zeml>a"), u kojima je data ira-cionalna, nirvanistička vizija sveta, doživljaj ništavila, ne-nostojanja, gubljenje svega u mrtvilu. U poznim Zmajevim pesmama bol se stišava u rezigniranom, filozofski produbljenom mirenju sa neizbežnim (Otkide sejedna misao, Krila i okrilja vremena, Jesen).

    Intimna lirika čini kvantitativno manji deo Zmajevog pe-sničkog opusa. U velikom delu svog stvaralaštva Zmaj je pesnik kolektivne inspiracije, duboko angažovan u nacionalno-poli-tičkim, društvenim i kulturnim zbivanjima svoga doba Mnogi kritičari su dramatizovali razliku između njegove intimne i javne poezije, žaleći što je Zmaj rasipao svoj talenat na dnevne potrebe, što nije ostao do kraja lirski pesnik. Međutim, u mnoštvu Zmajevih pesama kolektivne inspiracije ima izvanred-nih, kao što u njegovoj intimnoj lirici ima i manje uspelih i slabih pesama. Sam Zmaj je, pre svih svojih kritičara, osetio tu protivurečnost svoje poezije i pokazao njene stvarne uzroke. U pesmi Ja bih bio (1875), koja sadrži njegov credo, on iznosi kakav Pi pesnik mogao da bude da je u neko drukčije vreme pevao i kakav je morao da bude u svom vremenu. Ta suprotnost između/z bih bio i ja moram čini najdublju etičku i estetičku osnovu Zmajevog pevanja i mišljenja. Za Zmaja poezija nije kula od slonove kosti koja pesniku služi kao utočište od svetskih meteža, bit pesme je u njenoj okrenutosti svetu i ljudima. Tu misao izneo je u pro-i ramskoj Pesmi o pesmi, ona je u osnovi njegove poezije. Zmajeva iajpoznatija pesma Svetli grobovi karakteristična je za to ak-[ ivističko shvatanje života. U njoj su izraženi vera u progres, stvaralačka povezanost među generacijama, neuništivost ideala, jsdinstvo života i smrti, groba i kolevke, naglasak pesme je na ulozi velikih ljudi u večnoj težnji čovečanstva prema višim ciljevima: njihovi grobovi, kao i kod Njegoša, svetle kroz pomrčinu vekova.

    Kao pesnik kolektivne inspiracije, Zmaj je ostavio ogroman broj pesama raznih vrsta: rodoljubivih, političkih, satiričnih, didaktičkih. Rodoljubiva lirika mu je manje značajna, u toj obla-sti on je ne samo iza Kostića i Jakšića nego i iza mnogih dru-gorazrednih pesnika epohe. Trezven i realan, Zmaj je bio kiše upućen na sadašnjost nego na prošlost, više su ga privlačila savremena politička zbivanja nego romantični snovi o neka-dašnjoj slavi i veličini. Zmaj je izrazito politički pesnik. tvorac naše političke angažovane poezije. Svoj pesnički dar stavio je u službu naprednih pokreta i ideja svog doba, bio je pesnik Ujedinjene omladine i Miletićeve Narodne stranke, nje-gova poezija sadrži stihovanu istoriju, pesničku hroniku naj-važnijih političkih zbivanja tog doba. Ona je najčešće dnevna, novinska, ponekad stranačka, bez većih dometa, više stihovani žurnalizam nego što ima samostalnu vrednost.

    Mnogo je značajnija njegova satirična poezija. Zmaj kao sati-rični pesnik stoji ravnopravno sa Zmajem lirikom. On je tvorac naše satirične pesme, kao što će Domanović biti tvorac naše satirične pripovetke. Predmet Zmajeve satire su raznovrsne de-formacije u tadašnjem srpskom političkom, društvenom, nacio-nalnom, kulturnom i književnom životu, kao što su, da pomene-mo samo neke: tuđinsko vaspitanje srpske omladine (Bildung), gušenje političkih sloboda (Pesma jednog najlojalnijeg građanina), odnos vlasti i naroda, poltronstvo, karijerizam, po-litičko ponašanje istaknutih savremenika itd. Najveću dubinu i univerzalnost Zmajeva satira je dostigla u pesmama u kojima su predmet izobličavanja monarhija i svet koji je okružava. Tu spa-daju neke od njegovih najboljih satiričnih pesama: Majušni Brcko, Juen-Juen-Men-Juen, kineski car, Pesma pri rođ°nju jed-nog princa, Jututunska juhahaha, Jututunska narodna himna. Je-zik Zmajeve satire je osoben, različit od jezika njegoze lirike. On je pun govornih obrta, sirovih izraza i fraza iz svakodnevnog i novinskog jezika. Tu je Zmaj i u temama i u izrazu najbliži onom što bismo mogli nazvati realizmom u poeziji.

    Treće veliko područje Zmajevog stvaralaštva čini dečja poe-zija, kojom se bavio najviše u poslednjim decenijama svoga živo-ta. U dečjim pesmama Zmaj je obuhvatio celo detinjstvo od kolevke do dečaštva, sa svim onim što pripada dečijem svetu: igrama i igračkama, životinjama, odnosu prema odraslima itd.; u njima je dao bogatu i raznovrsnu galeriju dečjih likova Glavne odlike Zmajenih dečjih pesama su: fini lirizam koji ih približava nje-govoj ranoj ljubavnoj poeziji, ozarenom svetu Đulića, smisao za uživljavanje u realnost i psihu deteta, Jednostavan, lak, neposre-dan izraz pristupačan deci i istovremeno privlačan odraslima. Zmaj je tvorac srpske poezije za decu i njen najveći predstavnik. Njegove dečje pesme imaju, međutim, i širi značaj. One nisu samo specijalistička, namenska poezija nego i osobena forma pe-sničkog, lirskog jezika kojim su na nov način izražene osnovne preokupacije njegovog stvaralaštva. U njegovom književnom raz-vitku one se javljaju kao poslednja njegova pesnička obnova. Pošto je iscrpeo svoje mogućnosti u lirskoj i satiričnoj pesmi, Zmaj je u subliterarnoj, polupoetskoj — polupedagoškoj formi dečje pesme našao novu, neiscrpnu riznicu poetskih motiva i for-malnih mogućnosti. „Oslobođen stega, koje su mu u izvesnoj meri nametale ranije pesničke forme, on će pod maskom naivnosti po-stići maksimalnu lirsku spontanost. Nova poezija biće sveža, laka, jednostavna, bogata hitrim invencijama i slobodnim aso-cijacijama. Puna lirskih boja i topline, sva u čežnji za nečim čistim i svetlijim, ona će, na svoj minijaturni način, pred-stavljati obnovu zlatnih vremena srpske romantike šezdesetih i sedamdesetih godina" (M. Popović).

    Zmaj liričar, Zmaj nacionalni bard i satirik, Čika-Jova omiljeni dečji pesnik — to je ovaj naš pesnik. Gotovo bi se mo-glo reći da su tri pesnika u jednoj ličnosti, od kojih svaki ima osobenu tematiku, poseban pesnički jezik i stil. A unutar svakog od njegovih osnovnih krugova izražena je ista težnja ka razno-vrsnosti, koja je prisutna u svim slojevima: u temama, emociji, pesničkoj formi, stihu, metrici, strofici, kompoziciji pesme. Pisao je lako i brzo, nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza, pa otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema ponavljanja ni monotonosti. Najbliža narodnoj metrici i govor-nom jeziku (Zmaj, jedini od velikih romantičara, nije prihvatio jampski stih), Zmajeva poezija nije samo stekla veliku popular-nost kod najširih slojeva čitalaca (nju prevazilazi samo popu-larnost Vukovih knjiga narodnih pesama), ona je, takođe, dala svoj značajan doprinos razvitku srpskog pesničkog izraza i vršila snažan uticaj na pesništvo druge polovine XIX i ranog XX veka.


    _________________



    Sponsored content

    Re: Srpski književnici

    Počalji od Sponsored content


      Sada je Pon 24 Jul 2017, 03:43